
Видовдан
Деценије духовних аномалија створиле су од нашег друштва летаргично друштво. Народ у коме су, колоквијално речено, покушали да убију Бога, дочекао је васкрсење. Од двадесетог вијека, који је био вијек страдања, али гледано искључиво као наставак претходне голготе. Некако вјерујем да би многи народи престали да постоје. Исток и Запад су нас хтјели поробити, сатирали су нас, да бисмо ми остали државотворан народ који је свој појам државности везивао за своју народну Цркву, и због тога је увијек имао вјеру. Чак када су мислили да је вјера ишчезла, она се појавила као стуб који је почивао у нашем ДНК-у. Колико год један народ попут нашег био различит, ипак је имао исти културни, духовни, историјски и често исти образац понашања. Од славске иконе до простог порива ината. Икона нас је јасно чувала и дала нам је Небеског заштитника, али инат нас је и коштао, али захваљујући њему смо од отписаног народа постали народ који пркоси нестанку. Јаме, страдања, од Кошара до Пребиловаца, од Јасеновца до Шумарице. Када није успио геноцид, покушали су преумљење.
Од Срба створити нове народе, опет и ту је искра отпора која је била и пасивна ипак постојала. Када би помислили да су дошле неке нове генерације, роде се јунаци који не дозволе нови Јасеновац, јунаци који желе да се овјенчају славом Обилића и да то за њих није фраза, поезија или најпогубнији облик јаловог кафанског национализма, него просто завјет и аманет предака. Свака генерација носи свој изазов, свој дух времена који жели да их сломи, али мистично увијек нађе начин да опстане. Духовна вертикала везаности за вјечност и Господа, и историјска хоризонтала свијести страдалног народа ствара искру у камену, та искра у најтамније вријеме обасја пут. Тада када се мисли да је све изгубљено, када све буде пред одустајањем. Створи се хришћански оптимизам, и побједа која метафизички не припада нама колико припада увијек славним прецима, и тежњи потомака да и они некоме буду славни преци. Нове генерације које се рађају, очекује се да одбаце све самопроглашено ретроградно, да им се огади национална мисао кроз турбофолк примитивизам који се лажно представља као оптимизам, али чим се мало загребе, одбаце се те тривијалности.
Сагледа се књижевни опус од Ракића, Дучића, Његоша, сагледа се Бели Анђео у Милешеви од умјетности, сагледају се Дечани и Пећка патријаршија који су толико уздигнути да не могу да припадају истом соју као оно што се упорно покушава без садржаја представити кроз кич као патриотски порив, што изгледа као толико јефтино да никада не може бити права ствар, само примитивни приказ узвишеног акта етике предака, логике страдања и метафизике васкрсења у поступцима највећих људи из нашега народа. Увијек у стиску између нових изазова, искушења и старих стигми јави се инат. Тај инат је тих, он не лупа, не истиче се. Нема своје представнике и гласноговорнике сем у славној прошлости, али он најављује блиставију будућност. Почела је у породицама, почела је у дјеци. Види се тек у пуним храмовима, очитава се у посту и молитви. Наравно, да свако вријеме има своје бреме и да су искушења никада већа. Увијек је ту древна пошаст нашег народа у виду кладионица, чедоморства, кич музике, вулгаризације и примитивног навијачког порива који бива и братоубилачки, али све су то посљедице савремености.
Почео је процес духовне деконтаминације. Само духовно препорођени можемо изаћи у ринг новом добу. Које бива толико испразно и без садржине, пуно јефтиноће да квалитет мора да побиједи. У сукобу смисла и бесмисла, рађа се препород. Наравно, да су то друштвени процеси који се не односе на све, али су започели. Механизми преумљења су отупјели, не постоје НВО фондације које могу да побиједе српски истински инат. Загледани у икону, гледамо у вјечност и знамо да још клетва кнеза моравског одзвања, знамо да је тешка рука Светога Саве. Тешко ономе на кога она падне, али она шаље благослов, она је водич. Такав народ не мора да значи да ће на крају историјске драме да побиједи, али није губитнички. Нема менталитет самовиктимизације, има порив борбе за себе и своје. Нове статистике и истраживања јасно указују на разлог за оптимизам, да то није просто ствар романтизације сопственог народа. Трећина генерације З пости све могуће постове, затим слиједе миленијалци. Духовни препород постаје основ за обнову народа. Живимо у доба катастрофичара и планског сатирања мотивисаности. Промакну нам лијепе информације које инспиришу попут оне колико се роди у једином сеоском породилишту у Европи, да је то баш у Пасијану на нашем распетом Косову и Метохији. Ово и пуни храмови, вјера која је присутна од спорта и врхунских спортиста до обичних малих, простих породица које су мотор друштва, постаје духовна борба нашег вијека у којој имамо шансе. Вјером увијек Давид побјеђује Голијата, наше је да задржимо вјеру. Када смо били изгубљени, остављени на клање да нас не би истријебили, свједочили су гробови за нас. Гробови наших очева, дједова. Манастири су били огледала шта можемо бити, и да народ који крене за Богом не може остати само на Голготи, да је Голгота само претеча васкрсења. Никада није живља мисао Јована Дучића: „Вјерујем у Бога и у српство“.
Небојша Лазић,
теолог