Гдје почивају преци и живи Свети Сава: Бесједа о. Мирка Вукотића о вјери, народу и истини постојања
Свештеник Мирко Вукотић
Светосавска бесједа протојереја Мирка Вукотића у Пошћењу 24. јануара 2026.
Часни оци, господо Косовчићи, сестре монахиње, браћо и сестре, помаже вам Бог свима и срећан вам овај дивни и благословени сабор.
Морам вам рећи да сам почаствоан не заслуженом чашћу да пред вама светосавцима кажем неколико ријечи о Светом Сави првом архиепископу српском.
Велика ми је част због тога што ово слово говорим баш овдје, код овога древног храма Успења Пресвете Богородице, храма који су градили ваши предци да се у њему Богу моле и славе име Њгово најсветије. Да поред њега почивају и да гробовима својим свједоче да је живо име Србиново и да ће вјечно бити живо. Иза олтара његовог почива и један дио мене, у личности младића и хероја Ивана Радуловог. И то је један од разлога што овдје морам долазити чешће. А разлог је и што сам се заљубио у ово село које је најљепше и које има најљепше име. Пошћење је моје омиљено село због лијепе природе, због ових језера и литица, а највише због вас добрих људи који сте одавде поникли,а којима ме је Бог наградио изобилно. Овим сабором и не никако случајно почињу на подручју наше Епархије светосавске свечаности. И збиља су ово велики дани, од рођења Христовога па до ових дана само славимо и величамо име Божије и његове велике угоднике, а међу првима за нас наш темељ, нашу снагу, нашу радост свих радости, нашу истину и истину о нашем постојању, наш узор, нашег најдивнијег светитеља Саву, најзначајнију српску главу. У овим поддурмиторским крајевима можда се најбоље осјећа та његова свеприсутност, та његова велика жртва за нас, да иде увијек пред нама, да нам буде свјетило на путу нашем ка вјечности. И ко нам је боље могао тај пут освијетлити од њега који нам је Цркву основао и дао јој име Српска Православна да у њу главу склањамо и ту иштемо спасење душама нашим. Питам се јесмо ли свјестни тога великог дара и да ли ћемо бити икад, јер да јесмо никако не би смјели скретати са пута свтосавског, а има нас на жалост који су далеко скренули са тога пута, али дако Бог да да се врате, да опет пронађу истину у себи, да не буду мрзитељи и прогонитељи Светог Саве и свега што је светосавско. Има ли веће части која би могла припасти неком човјеку од те да му Свети Сава буде заштитник и њега и дома његовог, а има ли већег промашаја од тога да то не призна неко и да ту истину погази? Како нас је само Бог даривао великим благословом, како нас је даривао Светим Савом да смо имало свјестни тога клечали и би и благодарили без престанка. Даривао нас Бог нашим највећим дародавцем, родио се и у овај свијет дошао као један од нас, али родио се да нас све просвијетли и освети, да нам каже ко смо и од кога смо и какви треба да будемо, и зато што је такав био и у његово вријеме, а и у свако вријемо после страдао је. И данас страда. Страдао је од свих, али и од свога рода српског, али нема те силе која може затријети име његово свето, а како ће кад га је сами Бог прославио, јер му је добро угодио. Свети Јустин Ћелијски ће рећи кад говори о њему да „има нешто вечно што сви непријатељи Српскога народа не могу да униште, има нешто бесмртно што никакви непријатељи Српскока рода не могу да сатру и у гроб отерају“. А како ће кад је Бог с њим, а с ким је Бог протв тога не може нико. Зато браћо љубљена морамо добро знати да без Бога нигдје нијесмо доспјели. Без Бога нема ни школе ни просвете, без Бога нема ни куће ни домаћина, брата ни сабрата, Државе и Владе, без Бога се напријед не може, и то је Свети Сава усадио у нас ту мисао и ту истину и не дај Боже да нас та мисао никад напусти, него да је све више имамо на уму, да дишемо и живимо њоме, како би и ми угледајући се на Светога Саву били свијетило овом свијету. Ово говорим свјестан чињенице да данашњи човјек жели да другачије буде. Да завлада безакоње и неморал, да се све вриједности којим нас је учио Свети Сава представе као старомодне и ретроградне. Данашњи човјек опсједнут сопственим достигнућима жели да живи у неком виртуелном свијету, свијету у којем се оно што је свето и честито трба ставити у други план.
Али браћо моја има наде док је ових и оваквих сабора, док се људи завичају враћају, да би се опет и изнова с истином срели и у очи истини гледали. Ово мјесто благословено Бог није стварао овакво какво јесте да други долазе и да га гледају, да се диве љепотама његовим, него га је подарио вама да га ви његујете и бринете о њему, да га људским мирисом намиришете.
Подсјећајући још једном и благодарећи на указаној части све вас топло поздрављам и грлим, све вас моји пријатељи драги, честитам вам на труду што сте организовали овај светосавски сабор, што се сјећате свога заштитника, и име његово прослављате. Нека Бог да да од вас остане широки траг, да буде златне дјечице, да има ко настављати ово саборовање, и да се има ко сјећати и препричавати како нам је дивно овдје бити.
Светом Сави нека је слава и хвала, и Богу који га је прославио и данас и у вјекове вјекова. Амин!
