Јован Зафировић: Оно између
Док читам Тијанићев текст „Шкрге у сузавац-социјализму“, баш код редова „Срби своје историјско право доказују споменицима своје средњовековне државности, али и одсуством, како кажу, било каквих „зиданих“ доказа албанске значајне присутности у тим крајевима. Друга страна радије креће од Илира и завршава у данашњим законима великих бројева. Оно што је стало између, називамо животом!“, стиже ми порука од пријатеља.
Вели он, уз приложену фотографију из колоне на административном прелазу „Бела Земља“, да његово чекање траје отприлике као Ђоковићево маратонско Гренд слем финале против Надала. Идем, говори, „до Србије“, да за деду узмем лекове, али на „граници“ је, саопштава, неподношљива гужва.
У току летњег и зимског ферија, гастарбајтери свих националности и верских припадности, направе километарске колоне са обе стране административног прелаза „Бела Земља“, чиме паралишу „оно између“ – живот локалних Срба и Албанаца који имају боравиште у овом делу аутономне покрајине.
На Косову и Метохији, међу Србима, процентуално неприкосновено егзистира старија популација која има највеће потребе у снабдевању медикаментима. Дека поменутог пријатеља нема веће нервозе од будућности свог унука, али они припадници старије популације, чија су деца и унуци далеко од својих родних крајева, па самим тим и родитеља, заслугом политичко – економско – безбедоносно безизлазног лавиринта, имају друге бриге.
Наиме, једна од њихових, оправдано, највећих брига јесте како доћи до неопходне терапије. Србија, као што је познато, од престанка допремања лекова српским здравственим центрима није пронашла, по свему судећи и неће, решење како да „напуни“ апотеке у српским срединама на Косову, те су пензионери приморани да моле оне млађе – комшије, пријатеље, рођаке, који су моторизовани, који циркулишу на релацији Косово и Метохија – централна Србија за услугу – набавку лекова. Од скора не само набавку лекова, већ и подизање пензија, туђе неге и помоћи, те социјалних давања, али и других неопходности за њихово функционисање.
Безидејност београдских власти у решавању овог изузетног проблема опет је испровоцирала креативност код Срба. Убрзо након протеривања свих експозитура преко којих су Срби могли доћи до динара, северно од Ибра појавила се необична понуда из домена услужне делатности. Оглас је отприлике нудио подизање новца са банкомата у делу који контролоше Србија уз накнаду за обављен посао. Тако се „преживљава“ и јужно од Ибра.
Многи пензионери, који су приморани да сваки динар штеде од својих „увећаних пензија“, како би скрпили месец, морају да се по старе дане мангупирају, због неодговорности свих учесника дијалога, без изузетка, те плаћају да неко уместо њих подиже пензију, јер приличан део њих, често због здравствених проблема, дугих чекања на административним прелазима, али и лоших аутобуских редова вожње, нису у стању да путују.
Ти, добио сам једном приликом примедбу, све пишеш што знамо и што нам се дешава, уз дотатак – доста нам је понекад што живимо, не морамо још да читамо. Истина је да аутор ових редова пише што Срби на Косову и Метохији већ знају и шта им се дешава, али сматра да је неупоредиво важније да се пише о „ономе између“ – животу, него да пише о ономе што сви говоре (историји, јунаштву, херојству, како хоћете), чиме се, да поседују знање, не могу похвалити.
Тако, док Београд прича о територијалном интегритету, границама од Драгаша до крајњег севера, поручује Србима да издрже и да ће им бити боље за „пет до десет година“, о повредивости људских права, инсистирању на поштовању и спровођењу споразума, Приштина говори о поштовању „Устава Косова“, демократском уређењу и принципима, уважавању мањинских заједница и поштовању хињових права и слобода, а представници Међународне заједнице ћуте (или понекад нешто кажу, мада је боље да ћуте кад се чује шта све умеју да изговоре) – обични грађани упадају у кому због нередовног узимања инсулина, до ког се не могу дочепати, доживљавају инфаркте јер им је понестало лекова, а нису успели да „нађу неког да им донесе из Србије“, умиру, јер им се није могла пружити прва помоћ у најближим амбулантама због неопремљености и непостојања услова за рад.
Поред наведеног конкретног искушења, постоје и многи други проблеми (који су у сенци демагошке борбе око тога „Чије је наше Косово?”) о којима ће бити речи у наредним писанијима, али за крај ће аутор само поменути, не и говорити о њему овом приликом, још један веома велики, који га је, већ на самом почетку, маркирајући термине у наводницима апострофирао и који се сада, можда, не осећа, али који би могао имати огромне последице. Ако знамо да све почиње од језика, а имамо дубоко у свести и говору да уместо административни прелаз кажемо „граница“, за централну Србију „до Србије“ итд. онда нам, у „ономе између“ – животу, ни на том пољу баш не иде добро. О томе и о другим конкретним омчама око врата и мачевима изнад главе, подробније, како рекох, неки други пут.
