Тајана Потерјахин: Књижевност у свету мрежа и инфлуенсера

Ugur Akdemir on Unsplash

Недавно сам на Фејсбук профилу своје пријатељице прочитала интересантну објаву која поставља питање мотивације савременог човека да стиче знања, да чита и промишља, будући да су интернет и друштвене мреже редефинисали чак и зону интимног, унутрашњег живота, стављајући потребу да се о њему комуницира испред самодовољности коју дух тежи да стекне посвећујући се узвишеним стварима.

„Мене занима колики проценат људи данас нешто ради због себе самих, јер воли да зна, и нема увек потребу да то знање ‘шири’“ – она поставља питање, не сугеришући притом да таквих појединаца нема. Без сваке сумње, они постоје, и нису нам видљиви, логично, управо стога што о себи не говоре, али огроман број оних који експонирају своја интересовања, знања и мишљења ипак оправданим чини закључак да тиховање духа није компатибилно са модом виртуелне репрезентације сопства.

Човек је биће заједнице и нема ничег абнормалног у његовој тежњи да се покаже другима, али истовремено, треба да постоји један затворени простор у коме он изграђује себе, и потпуно је оправдана претпоставка да би отварање врата тог личног полигона за многобројне коментаре и туђа мишљења  могло да утиче на исход процеса самоостварења. У том контексту, изложеност читаоца и читалачког искуства интересантнија је од проблема које је популарност друштвених мрежа донела писцима.

У времену различитих, неретко и бизарних интернет трендова (попут АСМР видеа или мукбанга) букстаграм или букток наоко представљају оазе смисла у анархији виртуелног света, чак се често сматра утемељеним становиште да читање не би ни преживело процват дигиталне културе да их нема. Из те перспективе, ове интернет нише функционишу попут апарата који одржавају у животу једну превазиђену духовну и интелектуалну дисциплину, али тако што снисходе хипертрофираној потреби савременог човека да свој унутрашњи свет излаже пред другима.

За велики број људи друштвене мреже данас представљају органски део стварности, простор у коме се догађају односи и комуницира о свему, па је потпуно логично да се прича и о књигама. Но, када се овдашњи књижевни профили и заједнице на интернету погледају изблиза, стиче се утисак скучености која је веома неочекивана с обзиром на то да је виртуелни простор неограничен.

Читање и трендови

Крајем године или почетком нове на профилима и у групама посвећеним књигама и читању популарно је објављивање коначних спискова прочитаног, понекад уз кратке напомене о утисцима, који су већ раније детаљније подељени. Ови спискови углавном служе да их пратиоци упореде са сопственим, примете књигу која би им иначе промакла или се подсете штива које су планирали да читају па сметнули с ума.

Постоји чак и тренд објављивања укупног броја прочитаних страница. У тежњи да се заједница држи у активном стању често настају изазови чији је смисао, најблаже речено, некомпатибилан са сврхом читања, па се тако фотографишу наменски и стављају под одговарајући хештег само зелене књиге, књиге са одређеном речју у наслову, књиге са мање од стотину страница и слично.

На нивоу игре која подстиче креирање садржаја у релативној вези да читањем и одржавање видљивости на мрежи, овакви трендови су оправдани. Поред тога, забавни су и симпатични, напослетку, ретки су љубитељи књига који не воле да покажу своје библиотеке. Међутим, ако се упустите у детаљнију анализу садржаја које би занимљиве фотографије или снимци требало да промовишу, тешко ћете се отети утиску да су ствари још површније него што хештегови сугеришу.

Као један од најпозитивнијих аспеката културе интернет читања наводи се то што је успела да зада коначни и смртоносни ударац претходно већ посусталој елитистичкој књижевној критици, стварајући привид да глас сваког читаоца подједнако вреди, иако у реалности није тако – једноставно, утисци изнети на профилу са више десетина хиљада пратилаца, професионалним фотографијама са луксузних путовања током којих се прочитане књиге премећу од Ајфеловог торња и стола са кроасанима до водопада на Балију, уз плаћене и неплаћене сарадње са издавачким кућама, релевантији су јер њихови аутори имају већи ауторитет у односу на мале профиле чији су креатори неретко искренији, посвећенији и детаљнији у изношењу својих утисака, иако су као инфлуенсери мање амбициозни.

Ако се упустите у детаљнију анализу садржаја које би занимљиве фотографије требало да промовишу, тешко ћете се отети утиску да су ствари још површније него што хештегови сугеришу

Тако је, дакле, ауторитет, на пример, Милана Кашанина замењен упитним аналитичким капацитетом било ког љубитеља књига који уме да креира пријемчив визуелни садржај. Сами прикази су веома често генерички, и углавном се своде на оцењивање квалитета прочитаног или на препричавање – дискусије о ликовима, њиховим мотивацијама и поступцима, о истинском значењу неког дела изразито се ретко заподену, и најчешће веома кратко трају, чак и када се ради о књизи која већ има много читалаца у оквиру заједнице и чији им је садржај увелико познат.

Тако се читава комуникација своди на домен препоруке, а тај потенцијал користе издавачи, ангажујући популарне букстаграмере или буктокере да промовишу њихове наслове. Што се тиче домаћих писаца, ситуацију додатно компликује чињеница да је (виртуелни) свет мали, па се тако ретке негативне рецензије обесхрабрују хистеријом увређених књижевника или њихових пријатеља, док се, са друге стране, лични анимозитети преламају преко књижевности – понекад до саме гротеске, тако се догоди и то да неко тврди како је књига лоша, иако је никада није прочитао, али га нервира њен аутор.

Рекламирање

Од писаца који су присутни у књижевним групама и на профилима очекује се да буду пријемчиви и симпатични. Нарочито уколико су медијски неафирмисани и мање популарни, захтева се и да буду захвални, као да им је читањем учињена лична услуга.

Зато није тешко зарадити и етикету „сујетног писца“, иако је потпуно природно да стваралац негацију вредности свог дела доживи као личну увреду – да се послужим баналним поређењем, као што ће ретко који родитељ са смешком да одслуша све о манама и гресима свога детета, тако је непоштено од писца очекивати да своју зрелост и духовну ширину доказује равнодушношћу наспрам критике – иако је баш њу Пушкин саветовао уметницима, како пред похвалом тако и пред покудом, та врста смирења ипак остаје резервисана за најузвишеније и најсамоувереније, такође и за најталентованије међу ствараоцима, што не значи да дела свих осталих нису вредна читања.

У сваком случају, сујетан, незаинтересован и несимпатичан стваралац, уколико пише добро, мање ће да изгуби у виртуелној читаоници, него што медиокритетски писац може да добије посвећеним сервисирањем свога бренда. Људи су несклони да повређују оне који су фини према њима, па је тако однос читалац – писац вишеструко корумпиран када се ради о делима домаћих живих аутора.

Светску књижевност могућности рекламирања срозале су на ниво једносезонских производа који су данас „глобални феномен“, „хит који је залудео Америку“, „највеће дело модерне шпанске књижевности“, а већ сутра књиге о којима нико не говори, чак ни у сведеним букстаграм ставкама.

Ипак, када се једна таква књига „коначно“ појави у домаћим књижарама, сваки профил који држи до себе мора да је објави у Инстаграм причи – да би се доцније читаво узбуђење (да не кажем њиховим речником – хајп) свело на неколико сјајних фотографија и штурих фраза које се у недоглед понављају, о томе како књига „држи пажњу“ или је преплакана, прочитана у даху и већ томе слично.

Реч достојна уметности

Иако све изнад изречено може деловати превише строго, попут интенције да се љубав и труд читалаца који своје утиске деле на интернету омаловаже или дискредитују, циљ критике је у ствари да укаже на прави узрок проблема из кога настаје неспособност да се о књигама говори и разговара на одговарајућ начин.

Тај проблем није настао на интернету него ван њега, у реалности наше културе данас, укључујући пре свега образовни систем, одсуство просветитељских амбиција и способности наше културне елите (каква год она била), анимозитет према самој идеји елите и ауторитета у пољу које је већ сведено на субјективне категорије „свиђа ми се – не свиђа ми се.“

Човек данашњице довољан је себи самом, будући да се сматра мерилом свих ствари – зато је у њему угашена истинска радозналост – жеђ за спознајом која надилази његове личне капацитете за разумевање. Он у критичару, који би могао да му помогне да култивише своје читалачко искуство види супарника, тиранина над слободом укуса.

Алгоритам је неумољив и непрекидно тражи нове садржаје, атрактивне и актуелне, шиканира предуге текстове, заједница тражи конзумацију трендова

У стварности која је обремењена тортуром информација, тежиште бића премештено је у садашњи тренутак, перспектива историје или вечности је замагљена, а реалистични човек опредељен за материјално нема капацитет да се повеже са имагинарним – чак се и о филмовима и серијама прича мање него раније – не само зато што су они све лошији, него зато што су спорт, политика, ријалити програми и лични животи саговорника „стварни“ па зато има смисла полемисати скоро једино о њима.

Фасцинација Мишкином или Сорелом тешко да би, у било ком хетерогеном друштву, успела да засени актуелне вести са најчитанијих портала на дуже од пар минута. Читалац жељан саговорника, лакше ће их пронаћи на интернету, али ни ту неће добити прилику да своју посвећеност оплемени – брзо ће схватити да нема времена да дуго созерцава тражећи у интимном простору сопственог духа дубља значења, а ни начине на које може да их вербализује тако да осврти које пише буду више од пуке процене дела.

Алгоритам је неумољив и непрекидно тражи нове садржаје, атрактивне и актуелне, шиканира предуге текстове, заједница тражи конзумацију трендова, и тако читање, смештено у јавни домен, постаје тематска секција једне шире културе појавности, идентитески аксесоар или напросто хоби, разбибрига и повод да се буде део неке виртуелне заједнице тек да би се задовољила потреба за дружењем и разменом коментара.

Тако аутентични мотив за читање бива надвладан и преусмерен ка споља, а читалац заваран да је остварио квалитетну интеракцију, иако о ономе што га је/ако га је заиста гануло, расплакало, навело да књигу „прогута“ и „прочита у даху“, у коментарима нико није рекао ни реч. Уместо тога, међутим, добио је много лајкова и коментара да је мачка преслатка (а мачку је намерно сместио на столицу покрај полице приликом фотографисања, јер Инстаграм просто воли мачке), и да је књига „топ“, „пресавршена“, заједно са обавештењима да након сјајног приказа „иде на листу.“

Иако, дакле, интернет читаонице покушавају да популаризују књижевност и направе јој место у дигиталној ери, од суштинске је важности да њена племенита природа и сврха не буду профанизоване приликом прилагођавања специфичном виртуелном формату – уколико се „обични читалац“ коначно изборио за свој глас – онда његова реч треба да буде достојна уметности о којој говори.

У супротном, може о њој и да ћути. Оно што је прочитао, примио у себе и уградио у свој дух није изгубљено ако је непрепричано – живи са њим и остварује се у реалности кроз њега. Са друге стране, букстаграм и букток су последња уточишта – да би разумевање и говорење о књигама били дубоки и софистицирани, такви морају да буду дух и култура која га васпитава. Када у реалност вратимо велике и вечне теме, и када се саживимо са њима на нивоу свакодневице, научићемо и језик којим се о њима говори, или ћути, у реду испред шалтера, или на интернету.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.