Олга Андрејева: НАША ИНТЕЛИГЕНЦИЈА БОЛУЈЕ ОД НАСЛЕДНОГ АНАРХИЗМА

Једном, на презентацији политиколога и програмског директора Валдајског клуба, Тимофеја Бордачева, питала сам предавача: шта да кажемо војницима који се боре у Специјалној операцији и захтевају одлучан удар на непријатеља и крај рата? Тимофеј Вјачеславович је размишљао тренутак и одговорио са великим уверењем:

„Саветујте им да верују својој држави. Да једноставно верују. Она све ради исправно.“

Тада ме је погодила једноставност и очигледан недостатак аргументације ове мисли, што је изнети став осуђивало на рањивост. Како можемо веровати држави? Ниједној држави се не може веровати. Ми смо интелигенција, треба да сумњамо у све, а пре свега у државу. Али што пажљивије пратим развој догађаја, то више разумем колико је Бордачев у праву.

Историја нам је оставила тужно наслеђе. „Горко подсмевање превареног сина над расипним оцем“ – такво је наше богатство“, како је мудро прорекао Љермонтов. Током последња два века наше историје, били смо изузетно доследни у нашој фасцинацији прогресивним митовима Запада. И неизбежно губили из вида стварност сопствене земље. То је предвидљиво довело до трагичних разочарања, али чудно – никога није ничему научило. Два века нашу образовану класу обузимала је једна те иста ватрена страст: веровање да је паметнија и далековидија од власти.

Западна верзија индивидуалне „слободе“ у нашој земљи је добила неочекивано тумачење. Народњаци, заједно са руском интелигенцијом, која се једва појавила средином 19. века, чврсто су веровали да је држава непотребна у присуству истинске слободе. Социјализам, писао је Херцен, то је „друштво без владе, испуњење хришћанства и остварење револуција“. Сами западни грађани били су потпуно запањени овим ставом. „Нисте први Рус кога сам срео са таквим начином размишљања“, једном је Херцену приметио један мудри Француз. „Ви Руси сте или потпуни робови цара или анархисти. А последица тога је да дуго нећете бити слободни. Све ваше невоље долазе отуда што ви Руси не знате како да поштујете власти“, тако је један други странац одговорио на Херценове анархистичне инвективе. „Поштовати власт“ у његовом схватању значило је признати универзално право власти да доноси одговорне одлуке које друштво мора разумети и делити.

Овај популистички анархизам у Русији имао је дубоке идеолошке корене. Од самог свог настанка, интелигенција је веровала да је цела поента у „просветљавању“ руске заосталости и буђењу исконског инстинкта сељака за правдом и „заједништвом“. Стотине „просветитеља“ похитало је народу да му прича о својој великој историјској мисији – да „одоздо“ исправе грешке „одозго“. Авај, народ је видео своје „слободе“ у земљи, а не у закону, и поштено је предао „просветитеље“ властима.

Власти су покушале да мирно реше ствар. Укидање кметства и планови за увођење Устава – то је било оно што је Русији у том тренутку заиста било потребно. Међутим, друштво је реаговало на иницијативе власти са истим неповерењем и одговорило терором. За само 10 година, 17.000 жртава, руских грађана. 1. марта 1881. године, цар Александар II је убијен. Наравно, рука Александра III била је тешка, иако је радио управо оно што је од њега захтевала његова национална дужност – смиривање.

Са доласком на власт Николаја II, ситуација се додатно погоршала. Цар је очигледно био неискусан, али под његовим вођством земља се кретала ка Уставу и дубоким демократским реформама. Али чак и тада, друштво је одлучило да заузме поносан, огорчен став. Кад је влада сазвала прву руску Државну думу 1907. године, постало је кристално јасно да интелигенција није разумела суштину владиног рада нити задатке управљања земљом. Владине иницијативе биле су ефикасно парализоване. Влада се нашла у изолацији, а земља је неумитно улазила у период хаоса, што су бољшевици, живећи по моту „што горе, то боље“, искористили. Све се завршило са две револуције 1917. године и успостављањем совјетске власти.

Сви знају шта се даље десило. Чудовишни економски колапс, грађански рат, глад, милиони жртава, колективизација, још глади, индустријализација и ропски рад далеко бруталнији него под проклетом аутократијом. Сва претходна „зверства“ царског режима показала су се као дечја игра пред диктатуром пролетаријата.

Није ствар у томе да је Лењин крио своје планове од народа. Још у августу 1917. године, у свом делу „Држава и револуција“, он је отворено написао да је диктатура пролетаријата такође инструмент угњетавања. Али уз неке деликатне нијансе. „И даље је неопходно сузбити буржоазију и њен отпор“, написао је. „Али супресивна сила овде је сад већина становништва, а не мањина, као што је увек био случај. А пошто већина народа сузбија своје угњетаче, онда `специјална снага` за сузбијање више није потребна! У том смислу, држава почиње да одумире. Уместо посебних институција за привилеговану мањину, сама већина може то директно да спроводи, и што је популарније обављање функција државне власти, то је мања потреба за том влашћу.“

Био је то чисти популизам, али је тада функционисало.

Јасно је да је „прогресивна јавност“ већ била осуђена на тихо неслагање са новом владом. И једноставно нису знали другачије. 70 година интелигенција и држава су постојале као у различитим димензијама – први су мрзели и, пажљивим езоповским језиком, „откривали ране“, док су други покушавали да нешто промене, трудећи се свим снагама да очувају систем. Промена унутар система била је тешка. Све врлине совјетске власти – бесплатно здравство, становање и образовање, одсуство незапослености и колосалне гаранције државе биле су безнадежно угрожене потпуним неповерењем становништва. Почетком 1990-их, влада једноставно није имала подршку међу својим народом. Али чак ни нова револуција није успела да оствари овај сан. Деведесете су једна од најстрашнијих страница руске историје.

Као резултат, имамо искуство земље у којој је неколико генерација руских интелектуалаца одгајано са једним јединим уверењем: држава увек греши. Па ипак, само држава, а не „прогресивна јавност“, сноси стварну одговорност за своје одлуке и добробит земље. За „јавност“ то није ништа више од пуких речи и помпезне позе.

Поверење о коме је говорио Тимофеј Бордачев уопште није позив на слепу послушност и озлоглашено „ропство“ за које су Руси традиционално оптуживани. То је много далековидији позив. То захтева рушење двовековне историјске парадигме и улазак у потпуно нову еру – међусобну одговорност друштва и владе, њихову правну и политичку сарадњу и међусобно разумевање. Хајде да коначно схватимо да идеја о „куварицама који воде државу“ није ништа више од пропаганде. Хајде да коначно поверујемо: Русија није само сила и моћ; то је и веома сложен систем. Управљање овим бродом са Телеграм канала неће функционисати.

(vz.ru; превео Ж. Никчевић)