Дмитриј Филипов: ЛАВ ГУМИЉОВ И НАША СПЕЦИЈАЛНА ОПЕРАЦИЈА

Неколико мисли ми је пало на памет. А сад мало филозофије.

Кад ми кажемо да Запад супротставља Украјину Русији већ 30 година, ми поједностављујемо процесе који су се одвијали како бисмо их себи објаснили са емотивног становишта. У стварности, оно што се дешавало јесте уништавање веза унутар руског супер-етноса (Руси, Украјинци, Белоруси), његово фрагментирање на одвојене саставне делове, од којих је сваки, по дефиницији, био слабији од целине.

Јединство братских народа обезбеђује се географијом, сличностима језика, културе и религије. Ови концепти су сами по себи објективни и, посматрани одвојено, нису критично неопходни. Грубо говорећи, унутар једне етничке групе, људи могу да практикују хришћанство, ислам или будизам, а да себе и даље доживљавају као једну етничку групу. Али прекините ове везе – и све ће отићи дођавола.

Покушаћу да објасним вредност ових веза користећи једноставан војнички пример.

Постоји пук који живи и функционише као заједница војника који извршавају један борбени задатак. Пук може бити распуштен, његове чете и батаљони могу бити расути по другим јединицама, и тада ће пук, као заједница, као систем, престати да постоји, јер ће веза међу људима бити уништена. Истовремено, људи који су служили у овом пуку ће остати; наставиће да служе у другим војним јединицама. Међутим, могуће је да ће пук погинути у борби, скоро без преосталих чланова, али ће преживети пуковска застава. И у том случају (у физичком одсуству бораца), пук ће, као борбена јединица, сачувати своје постојање. Застава, обичан комад тканине, постаје симбол, пружајући везу између виталних система војне јединице. То функционише на исти начин у већим системима, као што су нација или етничка група. Јединство је одређено везама унутар система.

У случају Украјине, да би се прекинуле ове везе, конструисана је паралелна историја, замењујући и искривљујући заједничку прошлост, у којој су победе једног дела етноса представљене као порази другог. Конструисан је паралелни религиозни систем, у коме је једна црква сматрана правилном, а друга неправилном. Успостављена је строга језичка политика, којом је руски језик практично забрањен. Другим речима, нису уништавани сами објекти, већ везе између њих.

У том смислу, циљеви СВО-а, како их је јасно дефинисао Врховни командант, у суштини се своде на један циљ – очување руског суперетноса, обнављање веза између руске и украјинске етничке групе, макар и на основу негативне комплементарности у најближем историјском периоду. Денацификација и демилитаризација Украјине (концепти које либерали исмевају због недостатка конкретике) – то и јесу начини да се униште снаге које нарушавају везе између наших народа.

И кад Захар Прилепин каже да нам је потребна цела Украјина, он говори о обнављању веза унутар суперетноса, а не о освајању географске територије Украјине. Из ове перспективе, обнављање статуса руског језика у Украјини је далеко важније од било каквих територијалних аквизиција, на пример, у Сумској области. Стога, питање трајања СВО не лежи у области географије и територије, већ искључиво у сфери обнављања веза унутар руског суперетноса. И формално и дубински, то је питање нашег опстанка у свету.

(Телеграм канал Д. Филипова; превео Ж. Никчевић)