ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ СРБИ И ФАНАР: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ

УМЕСТО УВОДА

Овај текст сам, по позиву, писао за једне дневне новине, али он, због моје „морално – политичке (не)подобности“, није објављен. Иначе, од када се бавим публицистиком, тема штеточинског деловања Цариградске патријаршије против аутокефалних, углавном словенских, Цркава, а све у име етноцентризма хиперболизованог јелинизма и НАТО пакта, стална је тема мога рада. У књизи „Између Вашингтона и Ватикана/ Српска Црква на распећу историје“(1), објављеној 2012, подробно сам анализирао кључне аспекте „геополитике светосавља“, са нарочитим освртом на фанариотске планове, иза којих, у коначници, стоје Вашингтон и Ватикан. Никад нисам поклањао поверење Фанару, за разлику од оних који су патријарху Вартоломеју чврсто веровали, ишли његовим „ауто – путем“ ка папи, „другом плућном крилу Европе“, предавали му православну дијаспору, пловили с њим „Дунавом, реком живота“, и тако даље, и томе слично.

Ипак, текстови имају своју судбину. И овај текст стиже својим читаоцима, уз молитву Светом Сави да нас сачува од искушења и саблазни „постистините“ еклисиологије Фанара.

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Ових дана, руска Спољна обавештајна служба истакла је да, по њеним сазнањима, цариградски патријарх Вартоломеј ради на тоталном распарчавању православног света, наглашавајући да намерава да додели томос Црногорској праволавној цркви. Цариградски патријарх је одговорио да Руси лажу, и нападају Мајку Цркву, која је, између осталих, створила и Руску Православну Цркву. 

Сам појам Мајке Цркве, иако се секундарно односи на помесну Цркву која је некој другој Цркви даровала аутокефалију, пре свега је везан за Јерусалимску патријаршију. Баш у Јерусалиму, педесет дана од Васкрса, Дух Свети је сишао на апостоле, и у Јерусалиму је држан први апостолски сабор. Појам „Васељенска патријаршија“ почасни је и историјски, јер васељенског царства Ромеја, Другог Рима, одавно нема, а ни цара – василевса, који је био „друга глава“ двоглавог орла Византије под круном са крстом – „прва глава“ је био константинопољски патријарх.

После пада Цариграда 1453, Патријаршија на Фанару била је често у служби Османског царства, а на удару се налазили не само балкански Словени, него и бунтовни Грци. Под притиском султана, патријарх Григорије Пети ( касније је пострадао као мученик, јер је одбио да се потурчи ) морао је да анатемише грчке устанике против Порте почетком двадесетих година 19. века. Зато се Грчка архиепископија и одвојила од власти првојерарха у Стамболу.

После пада султана, цариградски патријарх је и даље био под надзором – секуларних турских власти, али и Лондона ( пре Другог светског рата ) и Вашингтона ( после рата ). Ватикан и Вашингтон и данас подржавају цариградског патријарха у суочавању са Ердоганом и користе га за своје интересе, што видимо управо сада на Украјини, где Вартоломеј, у име НАТО пакта, стоји на страни безаконика Думенка и његове разбојничке дружине, која себе зове „Православном црквом Украјине“.

Грци у служби Турака су два пута укидали аутокефалију СПЦ – у 15. веку, после пада Деспотовине, то је учинила Охридска архиепископија, а у 18. веку цариградски патријарх Самуило ( Ханџерис ), у договору са султаном – требало је укротити бунтовне Србе. Чувени српски историчар, свештеник др Радослав Грујић, о томе је писао:“Још су фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога су у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко; а владике су и по другим крајевима служиле само грчки. Старе рукописе и књиге словенски и србуљски писане и штампане палили су и уништавали. А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крснога Имена и српских светитеља…”

Тамо где је, међу грчким јерарсима, био и понеки Србин, стање је било боље: владика Јоаникије (1784−1818) спојио је Рашку и Призренску епархију, и успешно чувао народ у правоверју. Међутим, после његове смрти, кад фанариоти узимају епископску власт, Гора у близини Призрена се, због њихове небриге, сва истурчила. Летописац вели: „Деца су њихова многе године остајала некрштена; сами они нису слушали службу Божју у селу, јер ниједан попо није хтео к њима долазити, али су славу држали, ломили колач, и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем заливајући га вином.“ „Док је Јанићије био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило у Броду, а са смрћу Јанићијевом нестане и међу Брођанима хришћанства: они се истурче, а неки се преселе у Призрен“.

За владику Синесија (1836-1840) у Призрену Панта Срећковић пише: “Могао је дневно попити по три оке ракије… Као пијаница сабирао је себи дружину и ту се чинила свака безаконија.“ За митрополите Ананију, Германа и Синесија каже чувени наш историчар косовски, Јанићије Поповић: “И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима – „варварима“, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чиме помогоше. А напротив и они Србину гулише кожу, као и аге и бегови…трудили се да Србима униште чисто српско обележје – Славу, а уведу „имендан“ чељади“.

Чувени прота Јевстатије Караматијевић из Старог Влаха писао је о борби Срба за очување свог идентитета:“Наше раније владике Игњатије, Мелентије и др. забрањивали су слављење крсне славе. Педесетих година ( 19. века, нап. В.Д. ) у манастиру Милешеви, о сабору Госпојинском, дошло је до немилих сцена између нашег национално-српског свештенства и епископа рашко-призренског, пореклом Грка, баш у питању празновања славе. Све је ово рађено с тенденцијом у циљу јелинизације Словена.(…)“

Ево шта о томе каже Иво Андрић у студији о духовном животу у Босни и Херцеговини под окупацијом Турака: “Грчке владике биле су у Босни као и у Србији „бич за масе“. Туђе по језику и духу, гледајући у своме епископском достојанству једино извор прихода, они не само да нису ништа учинили за духовни напредак епархије која им је била поверена, већу су у многим приликама наносили штету како у материјалном тако и у моралном погледу, често радећи са Турцима на штету хришћана. Од године 1766. до  1880, значи у столећу које је било толико богато новим идејама у културним подстицајима, они су су српско-православно свештенство држали у сталној беди и на ниском ступњу образовања (…)“.

Зато су сви наши државотворци, од кнеза Милоша, преко краља Милана, до Александра Ујединитеља, улагали све напоре да Српску Цркву прво осамостале, а затим и све њене епархије уједине. То је био херојски подухват, ништа мање важан  (у ствари, можда и важнији) од стварања државе. Јер, како је још у Првом светском рату говорио протоусташки геополитичар, Иво Пилар, док год постоји Српска Црква и култт Светог Саве, Срби нису побеђени.

Српска Црква ће се, као и српски народ, наћи на великом удару Запада захукталог у рату против Русије јер је она једина установа која брине о овом народу где год да тај народ живи. Срби су за осовину Вашингтон – Ватикан и даље „реметилачки фактор“ на Балкану. Пећка патријаршија је васпостављена тек када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, одлучном акцијом Карађорђевог праунука Александра и српских архијереја који су до тада епископовали у разним државама, од којих су само Србија и Црна Гора биле наше. Аутокефалију Српске Цркве може да брани само јака држава.  Иначе ће се и ала и врана дићи да поцепају наш јединствени духовни простор – од Приштине, преко Сарајева и Цетиња, до Загреба наши непријатељи ће тражити кловнове који ће глуматати поглаваре „независних цркава“. НАТО Фанар у томе може имати кобну улогу подржавајући центрифугалне тенденције. Зато будимо будни и спремни да одговоримо на сваки изазов, уздајући се у Бога и нашег првог архиепископа, Светога Саву Српског.

УПУТНИЦЕ:

1. https://gorasavina.com/wp-content/uploads/2022/03/geopolitika-svetosavlja.pdf