Мухарем Баздуљ: Несуђени Нобел Добрице Ћосића

Након што читалац с мало бољим памћењем прочита горњи наслов сјетиће се, претпостављам, 2011. године. Интернетске подвале и „монтаже“ у то вријеме и нису биле толико распрострањене, барем не код нас.

Шестог октобра те године, у дану кад је било заказано саопштавање имена добитника Нобелове награде за књижевност, скоро сви српски медији, чак и они најсериознији, објавили су „вијест“ да је лауреат Добрица Ћосић. Као извор је наведен званични интернет сајт Нобеловог комитета. Ускоро се испоставило да је стварни лауреат шведски пјесник Томас Транстромер, али велики дио српске јавности око сат времена је живио у илузији да је награду добио Ћосић.

Међу таквима је био и познати писац Филип Давид (преминуо прошле године; иначе у интервалу између 2011. и ове године умрли су такође и Ћосић и Транстромер) који је истог дана за Радио Слободна Европа изјавио: „Седео сам у кафићу са пријатељима и то су нам са разних страна јавили неки људи. Нисмо могли да верујемо, мислили смо да је то онда крај књижевности и крај Нобела. Зато што је, узимајући у обзир све околности у којима живимо, његово политичко и књижевно деловање, Ћосић вероватно последња личност која заслужује Нобелову награду“. Испоставило се да је неслану шалу осмислила група „веб активиста“, а јавност се подијелила, јер су једини били убијеђени да се ради о „супер фори“, а други да је све било у најмању руку неукусно.

Отворени архиви

Могли бисмо у овом случају видјети ембрион касније много фреквентнијих „лажних вијести“, али то овдје није наша тема, односно овај наслов нема никакве везе с 2011. годином. Он нас враћа доста даље у прошлост, тачније пола вијека у односу на данас, не 15 него 50 година уназад, у 1975. годину. Тада је награду такође добио европски пјесник, али не Швеђанин, него Италијан, конкретно Еуђенио Монтале.

Заинтересованима је познато да се архиве Нобеловог комитета отварају послије педесет година. Тако овог јануара шведски медији пишу о расправама које су се те године водиле око лауреата. Испоставило се да су се копља ломила око четири кандидата (Грејем Грин, Сол Белоу, Дорис Лесинг и Надин Гордимер), а да је Монтале на крају испао компромисно рјешење, јер се чланови комитета нису могли договорити око неког од ово четворо. (Занимљиво је да су сви они, изузев Грина, некад касније и добили свог Нобела.)

Наравно, нису ово петоро писаца били једини кандидати за Нобелову награду за књижевност 1975. Ту (нам) прича постаје интересантна и ту се у њу уплиће (и) Добрица Ћосић. Иначе, окоb такозваних номинација за Нобелову награду (не само за књижевност) код нас постоји много мистификација.

Прошле године су многи „опозициони“ медији у Србији трубили о томе како су „српски студенти“ номиновани за Нобелову награду за мир. Наводно их је, између осталих, номиновао књижевник Синиша Ковачевић. Колико је та номинација схваћена озбиљно сазнаће евентуално (они који буду живи) 2076. године. Сматра се, наиме, барем кад је о књижевности ријеч, да се озбиљно схвата кад неког номинује неко од бивших добитника или неки угледан универзитет или нека угледна институција, односно појединци повезани са таквим универзитетима и институцијама. Стога у архиви уз име кандидата увијек стоји и то ко га је номиновао. Данас, ето, знамо да је 1975. официјелно разматрано и име, односно опус, Добрице Ћосића.

Ћосића је, и то се зна, предложио Павле Ивић у име Српске академије наука и уметности. САНУ је дефинитивно институција чији ће се приједлог узети у разматрање. Из овдашње перспективе је занимљиво да никад прије (за касније још не знамо) није разматрано више југословенских кандидата.

Четрнаест година послије Андрићевог Нобела, за ову награду су поред Ћосића предложени и сљедећи домаћи писци. Најприје Милош Црњански кога су скупа предложили већ поменути Павле Ивић и Мирослав Пантић са Универзитета у Београду. За Мирослава Крлежу су стигле четири номинације: словеначког ПЕН клуба, хрватског ПЕН клуба, а независно један од другог предложила су га и два професора Универзитета у Београду: Миодраг Поповић и Душан Пухало.

Мирослава Стојнић и Павле Ивић заједно су предложили да награду заједно добију Крлежа и Црњански, ваљда као неки српско-хрватски пакет. А Павле Ивић који је те године у име САНУ очигледно био доста надахнут за писање образложења био је предложио и Михаила Лалића. Истини за вољу, Лалића је независно од Ивића предложила и Вида Марковић. Миљан Мојашевић предложио је Десанку Максимовић. Васка Попу је предложио професор Нилс Аке Нилсон са Универзитета у Стокхолму. Кад је о југословенским писцима ријеч, листу закључује Меша Селимовић кога су номиновали Милосав Бабовић и Иван Димић са Универзитета у Београду.

Упорност и успех

Укупно постоји 116 прихваћених номинација. То су кандидатуре које су, дакле, све озбиљно разматране, макар у првом кругу. Та тријажа је очигледно озбиљна, јер су готово сва имена добром познаваоцу свјетске књижевности позната. Нарочито је занимљиво колико људи са списка из 1975. је на крају награду и добило.

Имена се наводе абецедним редом презимена, па је, рецимо, египатски писац Наџиб Махфуз јако близу Десанки Максимовић. Додатно их повезује чињеница да је обома то била прва номинација. Махфуз је, међутим, тринаест година касније заиста добио награду. Успут буди речено, ова прва номинација дошла је са чувеног париског универзитета Сорбона. Очигледно је да није свеједно ни ко предлаже писца. Од наших набројаних писаца, једини који је према записницима прошао, условно речено, у други круг јесте Васко Попа.

Није, наравно, свеједно кад те у Шведској предложи професор Универзитета у Стокхолму. Могу се из искуства 1975. извући још неки полушаљиви закључци; примјера ради да је врло важно бити дуговјечан. Тако је Дорис Лесинг свог Нобела добила чак тридесет и двије године након што јој је замало измакао.

Дуговјечност ту испада важнија од броја номинација: Набоков их је, рецимо, те године имао чак осам, редом са врло угледних адреса, али је умро послије само годину и по дана, а можда је Лолита свакако била одвише контроверзна за конзервативну институцију каква је Шведска академија. Углавном, ако ништа друго, Ћосићеви фанови сада имају црно на бијело да Ћосић и Нобел нису толика научна фантастика. А из чисто књижевне перспективе мени најдражи детаљ: 1975. први пут је предложен и Габријел Гарсија Маркес (од стране В. Р. Џонсона са Универзитета у Берклију). Он ће свог (и те како заслуженог) Нобела добити већ за седам година.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Глас Српске

Насловна фотографија: Фотографија Стевана Крагујевића, објављена по одобрењу кћерке Тање Крагујевић (Фото: Wikimedia commons/Stevan Kragujevic/CC BY-SA 3.0)