Љиљана Смајловић: Срби и Трамп или утврђивање градива

Доналд Трамп, Фото: The White House

Ето ти сад твог Трампа! Наш свет је у Новој години наизменце згађен, разочаран и резигниран америчким председником. Што је сасвим разумљиво, помало и дирљиво, а за национални карактер похвално. Али и као поручено за утврђивање градива о Трампу и Србима.

За Србе је најважније оно што су о Доналду Трампу сазнали још 2016. године: да планира да поправи односе са Русијом како једног дана не би морао истовремено да ратује и против Русије и против Кине. И стварно, кад се пре десет година уселио у Белу кућу, уместо да распирује русофобију и хушка на рат против Путина, као што су радили његови претходници, Трамп је хтео да се нагоди са Кремљом.

Ту се за Србе, на које је Запад увек подозриво гледао као потајне „мале Русе“, отворио мали, узани пролаз да се склоне од геополитичког зла. Мало ли је? И ево нас и даље на истом месту, јер ништа што је Трамп у Новој години урадио, у Венецуели, Данској или Ирану, не мења ову елементарну чињеницу и на њој засновану геополитичку рачуницу.

Трампов главни ривал је и даље Кина, ни ту се ништа није променило. Али док планира обрачун са својим главним ривалом, Кином, Трамп и у другом мандату настоји да се прво измири са Русијом. Не зато што воли Русе или што га Путин држи у шаци, већ што на тај начин жели Русију макар мало да одлепи, одвоји од Кине. Јер не би да једног дана мора да ратује и против Русије и против Кине, тј. њихове комбиноване нуклеарне силе, јер би то био сукоб који ни Америка не би надживела.

Стратешка логика

То није нова америчка политика, то је стара америчка политика коју су водили још Ричард Никсон и Хенри Кисинџер и зове се политиком „триангулације“. Ту је реч о својеврсном извртању троугла Америка-Русија-Кина. Никсон је одвајао Кину од Совјетског Савеза не би ли ослабио свог тада најопаснијег, совјетског ривала; Трамп би сада да одлепи Русију од Кине, јер је ова друга нововековни најопаснији амерички ривал. Зато је амерички председник Путину простирао црвени тепих на Аљасци: брине га то што су се, у Бајденово време, Москва и Пекинг због Украјине додатно зближиле у односу на Трампов први мандат.

За Србе је најважније оно што су о Доналду Трампу сазнали још 2016. године: да планира да поправи односе са Русијом

Зато Трамп толико јадикује да рата у Украјини не би ни било да је он 2022. био у Белој кући. Не зато што је Трамп против рата: Трамп је само против оног рата који квари његове ратне планове. Рачуница је стратешка али проста и Срби су је лако савладали, и овде и у Америци, већина сасвим интуитивно и без икаквог увида у анализе спољнополитичких експерата.

Зато више и не вреди траћити време на ону домаћу критику Трампа која га види као рушитеља свега што је у Америци било добро и што смо код ње волели. Он јесте разбијач, али зашто бисмо ми плакали над оним што је у Америци разбио? Није Трамп убио амерички униполарни тренутак, није он докрајчио оно златно доба кад је Америка, после победе у Хладном рату, дочекала свој „униполарни тренутак“ који је трајао дуже од две деценије.

Његово усељење у Белу кућу се само подударило са трежњењем америчке нације од губитка статуса једине светске велесиле. Јер Трампа су на власт довеле катастрофалне одлуке њених ранијих станара, на власт су га довели „вечити ратови“ које је Америка водила на врхунцу своје необуздане моћи и који су јој се разбили о главу.

Јер ваљда би само пијани милијардер онако преправљао планету и силом извозио демократију, док није било друге силе да му поквари планове. Док се Русија није вратила, а Кина постала светско економско чудо.

Где су за то време били Срби? Срби су народ које је амерички „униполарни тренутак“ ужасно коштао. И док лидери малих држава имају само један задатак, да избегну осветољубивост светских моћника, географија им некада једноставно не иде на руку. Кажу да је совјетски Политбиро 1939. са неверицом и шоком реаговао на Стаљинову изненадну најаву да ће напасти Финску, на шта је лидер СССР-а одбрусио: „Нисам ја крив због географије“. Други светски рат тек што је почињао, а Лењинград је био само 32 километра удаљен од границе СССР-а, дакле изузетно рањив. Границу је померио на штету Финске.

Лажни наратив

Србима руска граница није толико близу, али није ни толико далеко да их не би занимало ривалство великих сила. А рат у Украјини нам је пролаз учинио још ужим и тешњим.

Али за нас данас није мање важно ни то што је Трамп, разбијајући по Америци и свету који сматра америчким двориштем, упокојио заблуду о племенитим намерама разбијача. Сахранио је мит о бенигној Америци и малигној Русији и Кини. Убио је илузију да Американци спаљују вијетнамска села да би их „спасили“ од вијетнамских герилаца. (Недавно је, узгред, умро Питер Арнет, новинар који је, извештавајући са вијетнамског ратишта, забележио бесмртну изјаву америчког официра :“Морали смо да спалимо село да бисмо га спасили“, па његов идентитет, који је Арнет до гроба чувао, никада нећемо сазнати.)

Трамп је само против оног рата који квари његове ратне планове

Трамп је изврнуо геополитички троугао и радикално променио америчку реторику тако што се више не позива на племените намере увођења демократије и људских права, већ искључиво на силу и америчке националне интересе. Сто пута је до сада Америка вршила инвазије и мењала режиме, али никад са овако отвореном империјалном реториком.

Но инвазије и промене режима се никада нису ни изводиле због људских права и слободних избора, јер би и Саудијска Арабија онда морала на листу приоритета за рушење режима. Сад кад је Бела кућа престала да наводи те лажне изговоре, чују се крици до неба. Прича о америчким добрим намерама је најважнија професионалним апологетама америчке политике: да, изазвали су смрт и разарања, али су им барем намере биле добре…

Срби су међу таквима ретки, и генерално немају никаквог разлога да оплакују то што је ауторима тог лажног наратива живот постао тежи. Зато је међу Србима мање америчких „корисних идиота“ него у нашем и ширем геополитичком комшилуку. Велика већина Срба ни до сада није веровала у те бајке.

Зато сада и не морамо да се тешимо да је Трамп обичан „акцидент“, грешка историје. И да се, попут Данаца и Немаца, дубоко надамо да ће ту „фабричку грешку“ Американци сами за три године исправити.

Но, најгори су ипак они које је судбина Данске потресла више него судбина Венецуеле. И који заиста мисле да није праведно да се Данцима ради оно што су Данци одобравали када је рађено другима – Србима, на пример.

Има ли ко да уме да чита и пише, да заиста верује да би амерички напад на Иран био за добробит Ирана? Постоји она досетка о посебном месту у паклу, које јавно мњење увек унапред „резервише“ за тренутног идеолошког или политичког противника.

Е, ја то место резервишем за оне који данас прижељкују да се ирански режим угуши у крви својих грађана.