Александар Павић: Путин о Гренланду као тема за размишљање

© Риа Новости/ Алексей Никольский

Сасвим оправдано, добар део српске јавности тренутно ужива у најновијој епизоди „освете карме“ која је задесила Данску по питању Гренланда. И не само Данску, него и њене ЕуроНато савезнике који су се 2008, сви од реда, међусобно утркивали ко ће пре да призна нарко-терористичку творевину (ова фраза звучи познато, зар не?) на тлу Србије.

И за њих важи вечно Констрактино питање, на које нема задовољавајућег одговора – и шта ћемо сад?

Вероватно ће бити изненађење за многе да је један од оних који је бар покушао да да одговор на то питање био председник Руске Федерације Владимир Путин. Али не ових дана (уосталом, вреди приметити да се ниједан високи руски званичник није претерано јавно узбудио око овог новог трулежа у држави Данској, ако изузмемо Димитрија Медведева, који се, како се чини, поприлично забавља на рачун изненађених и увређених Данаца и њихових колега из новонасталог клуба напрасних поштовалаца међународног права).

Руски председник се на питање Гренланда осврнуо пре више од десет месеци, тачније 27. марта 2025, у говору  који је  одржао на пленарној сесији Шестог међународног арктичког форума у Мурманску. Говор је био посвећен стратешкој важности Арктика за Русију као и плановима за његов развој. Ево шта је том приликом рекао по питању Гренланда:

”У међувремену, улога и значај Арктика за Русију и за цео свет очигледно расту. Нажалост, геополитичка конкуренција и борба за позиције у овом региону такође ескалирају.

Довољно је рећи о плановима Сједињених Држава да анектирају Гренланд, као што је свима познато. Али знате, то може некога изненадити само на први поглед. Велика је грешка третирати то као неку бесмислену причу нове америчке администрације. Ништа слично.

У ствари, Сједињене Државе су имале такве планове још 1860-их. Већ тада, америчка администрација је разматрала могућу анексију Гренланда и Исланда. Међутим, та идеја тада није уживала подршку у Конгресу.

Дозволите ми да вас подсетим, узгред, да је до 1868. године куповина Аљаске од Русије била исмевана у америчкој штампи – називана је ‘лудилом’, ‘кутијом за лед’ и ‘вртом поларних медведа председника Ендруа Џонсона’. Стога је предлог о Гренланду пропао.

Али та аквизиција, мислим на куповину Аљаске, вероватно се данас у Сједињеним Државама посматра веома другачије, баш као и поступци председника Ендруа Џонсона.

Стога оно што се данас дешава није заиста изненађујуће, посебно зато што је ова прича тек тада почела и није престала. На пример, 1910. године је преговарано о трилатералном споразуму о размени територије између Сједињених Држава, Немачке и Данске. Као резултат тога, Гренланд би припао Сједињеним Државама, али је споразум тада пропао.

Током Другог светског рата, Сједињене Државе су стационирале војне базе на Гренланду како би га заштитиле од нацистичке окупације. После рата, Сједињене Државе су предложиле Данској да прода острво. То је било прилично недавно у смислу светске историје.

Укратко, Сједињене Државе имају озбиљне планове у вези са Гренландом. Ови планови имају дуге историјске корене, као што сам управо поменуо, и очигледно је да ће Сједињене Државе наставити доследно да унапређују своје геостратешке, војно-политичке и економске интересе на Арктику.

Што се тиче Гренланда, то је питање које се тиче две конкретне нације и нема никакве везе са нама. Али истовремено, наравно, забринути смо због чињенице да земље НАТО-а све чешће одређују Далеки север као одскочну даску за могуће сукобе и практикују употребу трупа у тим условима, укључујући и од стране својих ‘нових регрута’ – Финске и Шведске, са којима, узгред буди речено, донедавно нисмо имали никаквих проблема. Оне из неког разлога стварају проблеме својим рукама. Зашто? То је немогуће разумети. Али ипак, полазићемо од тренутних реалности и одговорићемо на све ово.”

Као што је познато, Русија је, уз Кину, најдоследнија суперсила у погледу позивања на поштовање међународног права. Међутим, у овом говору нема ни речи о томе. Питање америчких планова и амбиција везаних за Гренланд се третира у аналитичко-историјском кључу лишеном сентименталности, без помена поштовања територијалне целовитости и суверенитета Данске. Од значаја за Русију је најпре безбедносни аспект, односно „геополитичка конкуренција и борба за позиције у овом региону“.

Занимљиве су још три, свеже, изјаве високих руских званичника, дате уочи Нове 2026. године по Јулијанском календару.

Председник Думе Вјачеслав Володин је констатовао, како преноси Тасс, да многи у свету сада крше принципе међународног права, чинећи свет без правила „новим правилом… Видимо како се крше принципи међународног права, успостављени после Другог светског рата. Свет без правила је постао ново правило. То доводи до огромних проблема и тензија.“

Дмитриј Пољански, стални представник Руске Федерације при Организацији за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС), изјавио је за РТ да су „глобалисти који покушавају да омету руско-америчке мировне напоре повукли свој потез – али су успут изгубили већину оних који су били спремни да формирају коалицију“.

Дмитриј Кисељов, генерални директор међународне медијске групе „Русија севодња“ је био најконкретнији: „Погледајте колико се свет муњевито променио буквално пред нашим очима. Многима се чини да га је променио председник САД Доналд Трамп, хапшењем Николаса Мадура и претензијама на Гренланд, као и отвореним презиром према међународном праву. Али, шта ако на то погледамо из другог угла? Дела и речи Трампа само су одраз већ измењеног света… Бар је искрен. А свет се, у стварности, променио још пре њега. То је понашање грабљивца? А зар десет таласа ширења НАТО-а на исток нису грабљивост? Како је могуће поступити тако према Николасу Мадуру? Наравно да није. Али, извините, по чему је бољи крвави државни преврат у Украјини, када западни гаранти – представници министарстава спољних послова Немачке, Француске и Пољске – стављају потписе на споразум о решавању политичке кризе, а већ исте вечери наоружана опозиција упада у резиденцију председника Украјине Виктора Јануковича с намером да га убије?“

Дакле, Володин практично констатује постојање новог света без правила, Кисељов га допуњује уз констатацију да за то није крив Трамп, док Пољански сврстава, у контексту Украјине, САД и Русију на једну страну, а глобалисте на другу. А све три изјаве су дате док се Мадуро налази у америчком затвору, а Трамп сад већ отворено прети Ирану и не снижава реторику по питању  Гренланда.

Наравно, не треба очекивати да ће Русија тек тако испустити адут позивања на међународно право где год се оно крши, с обзиром да је ту у знатној предности у односу на цео Запад. Али је такође јасно да је, доласком Трампа, у Москви прихваћена нова реалност урушавања целокупног међународног поретка и нужности управљања његовим преобликовањем, заједно са чињеницом да у Белој кући бар коначно има некога с ким може да се разговара – што јавно, што иза сцене.

Да ли се, стога, већ може говорити о бар оквирном договору о расподели сфера утицаја или, још боље, цивилизацијских сфера, којем би на равноправним основама на глобалном плану могао још једино Пекинг да се придружи – ако то, бар неформално, већ није? Рекло би се да је то неминовност, без обзира на јавну реторику која ће се чути. Јер постоји ту један заједнички непријатељ који је свесно и циљано урушио послератни светски поредак – „глобалисти“ које Пољански врло циљано помиње. Тај поредак се не може сада реконституисати, баш као ни поломљена ваза. Стога је бесмислено кукати за изгубљеним, већ се ваља прихватити задатка прављења новог вишеполарног света, али управљати процесима тако да се избегне светски рат или употреба оружја за масовно уништење.

У том кључу, Москва нема превеликих проблема ни са Трамповим демонтирањем глобалистичке хидре која је из Вашингтона преко разних међународних организација и наднационалних организација настојала да управља светом и преобликује га у кључу Давоса, а ни са америчким обнављањем Монроове доктрине – јер је, површно гледано, аналогија са Украјином више него јасна. И не само са Украјином. Наравно, за разлику од Централне и Јужне Америке у односу на САД, Украјина је већином историјска руска земља, која је, парадоксално, поново гурнута у наручје Мајке Русије управо агресивним ширењем НАТО-а на исток.

И, већ се у том контексту види и руски интерес за преобликовање светског поретка који је, преко вештачких Лењинових граница (Путин: „Лењин је смислио државну структуру која је под државност Русије, која је формирана хиљаду година, подметнула темпирану бомбу“) које је постхладноратовски једнополарни моменат покушао да забетонира, спутавао историјску Русију.

Баш као АВНОЈ историјску Србију, што је тема која ће ускоро морати да дође на дневни ред. Парафразирајући главног чувара АВНОЈ-а – нећемо га се довека, док се све око нас руши и преобликује, држати као пијан плота…