
Пише: Михаило Меденица
Син сам сељака, тежака, млинара крша и камена.
Добричине којем су отимали, клали, палили…тек замомченог старца што је ко дете оседео за све оне ненаошене главе…
Син сам Србина по рођењу, благослову, искушењу и подвигу.
Син сам пите од коприве, камена, трна, песме и јаука.
Син сам најнежнијих грубих шака.
Она згрчена три квргава прста, пукле коже и криво сраслих костију.
Србинов син, ееееј!
Оног што је Господу скројио гуњ, опанке и каљаче.
Син сам немања где се у кући вазда имало- сите душе је лако гладовати.
Син сам стожине и навиљака, најбољих косача, оних зора кад се откива коса, вруће попаре и масне варенике.
Син сам пргавог Србина што ће ти стрести шамарчину опсујеш ли му мајку ил оца, ал ће те трком на коцу и крсту одменити.
Син сам закопаних ракија и откопаних гробова.
Разметали су нам кости да нас затру али ништа пуста земља не рађа ко Србина!
Србоникле су моје горе и камењари.
Син сам захвалних за све што нису имали.
Добрих, да их на рану ставиш, а на њима вазда ране незацелне.
Син сам ноћи пуне свитаца и онога најгушћег мрака у којем не можеш да залуташ док год очима не гледаш.
Син сам неписмених који су описменили васељену.
Тврдоглаво огрезлих у ћирилицу, па ни корак да узмакну!
Син сам и оних ноћи кад би се Господ привио уз бубњару да се наслуша десетерца и згреје опанке.
Слуша Господ и плаче. Плаче Србин и пева.
Син сам мајки што су бдиле да Господ почине.
Нико ко Српкиња није знао небо да расчешља па упреде у кике.
Да поседне звезде ко децу за сто и нутка на вечеру.
Син сам добрих што су их рађале најбоље!
Србин, и шта ћу боље и више од тога?
Крст је мој највећи, али га носим у опанцима Бога…