Милош Ковић: Како је Тито спроводио стару британску политику

Тито и Черчил, Wikimedia commons/Public domain

Ален Џ. П. Тејлор, британски историчар и сведок важних догађаја из Другог светског рата, био је упућен у појединости одлуке Велике Британије да 1943, упркос колебању СССР-а и отпору САД, напусти српског генерала Дражу Михаиловића и подржи хрватског комунисту Јосипа Броза Тита. Већ 1948. у књизи Хабзбуршка монархија, Тејлор је вођу југословенских комуниста назвао „последњим Хабзбургом“.

У својој Илустрованој историји Другог светског рата из 1975. био је још отворенији, када је написао да је „стварање Тита било чисто британска авантура и да је савремена Југославија била британска креација, иако наравно много више самих партизана“.

Веома корисни чланак Ендрјуа Глина Харисона под називом Тито: Британски човек у Београду нуди низ чињеница које потврђују Тејлоров закључак. Он, додуше, пребрзо и рекло би се површно прихвата уобичајен став британских, хрватских и српских титоиста да је напуштање Драже и окретање Титу било засновано искључиво на рачуници о томе ко је те 1943. године убијао више Немаца, партизани или четници.

Укорењени поглед

Са друге стране, Харисон нуди низ тачних и нијансираних запажања о сложеној историји британско-југословенских односа у Хладном рату. Она потврђују тезу коју је потписник ових редова одавно изнео, о Титовој Југославији као британском „тројанском коњу“ унутар Варшавског пакта.

И Харисон, наиме пише о томе да је Тито Чехословацима, Бугарима, источним Немцима и осталима показивао како се може преживети сукоб са Стаљином и у исто време, уз пуну подршку Запада, остати комуниста. Због тога је Тито био тако опасан по интересе СССР-а и зато је Стаљин тако немилосрдно и брзо кажњавао „титоисте“ унутар Варшавског блока. У исто време, док је Стаљин Тита примао као старог чиновника Коминтерне, Британци су помпезним пријемима и сусретима са британским крунисаним главама неговали његову самосвест и таштину.

Слично осталим истраживачима, који Черчилову одлуку из 1943. своде на питање ко је убијао више Немаца, ни Харисон се, очигледно, није превише бавио историјом британске политике на Балкану и британско-српских односа. Ту његов чланак заслужује једну кратку допуну.

Наиме, Британци већ вековима исповедају дубоко укорењено уверење о Србима као вечитим савезницима Русије и о Хрватима, Словенцима, Албанцима и босанским муслиманима као савезницима Запада. Зато су се у 19. веку залагали за очување Хабзбуршке монархије и Османског царства као најпоузданијих брана против руског продора у југоисточну и средњу Европу и са њим повезаних српских ослободилачких амбиција. Због тога су тако често били на страни Беча и Цариграда, против ослобођења и уједињења српског народа, за које су Београд и Цетиње водили неколико ратова, док су Срби ван ових слободних српских држава, нарочито у Босни и Херцеговини, губили главе у готово непрекидним устанцима.

Британци већ вековима исповедају дубоко укорењено уверење о Србима као вечитим савезницима Русије

Било је тада и оних Британаца који су заговарали прихватање ослободилачких и ујединитељских идеала Срба, али уз услов да буду уједињени са истојезичним римокатолицима и муслиманима. Да би српска русофилија била обуздана, требало је да се потом, уставним решењима, превласт у тим новим државним структурама пребаци у руке римокатолика и муслимана.

У Првом светском рату та школа мишљења је преовладала. Британци су прихватили разбијање Хабзбуршке монархије, да би се у потоњој југословенској држави упорно залагали за распарчавање Срба на више федералних јединица и уједињење Хрвата (и Словенаца), како би се превласт из Београда преместила у Загреб.

Стара традиција

У овом добу главни заговорник такве политике у британској јавности био је историчар и публициста Роберт Вилијам Ситон-Вотсон. У Првом светском рату радио је у владином Обавештајном бироу и Пропагандном одсеку Форин офиса, да би у Другом светском рату постао шеф секције за Југоисточну Европу у новинарској и истраживачкој служби Форин офиса, члан Политичког обавештајног одсека и Главног одбора за политички рат.

Он и његови утицајни сарадници отворено ће подржати Тита, пошто су схватили да његов национални програм одговара њиховим старим замислима о западној припадности Хрвата и оријенталном, проруском карактеру Срба, који мора да буде обуздан.

То је била политичка традиција (може се пратити бар од тридесетих година 19. века) на коју су се ослонили Черчил и његов изасланик код Тита Фицрој Меклин. Темељи послератног југословенског уређења биће успостављени на Вису, под британском окупацијом, споразумом између два Хрвата, Тита и Шубашића и крвавим британским и америчким бомбардовањима српских градова, па и самог Београда на Васкрс 1944. године.

Распарчани на делове, Срби који су страдали у геноциду и који су дали два покрета отпора, третирани су као да су изгубили рат; хрватске, бошњачке, албанске политичке елите које су тај геноцид починиле, награђене су сопственим, целовитим федералним јединицама као квазинационалним државама, територијалним проширењима (Далмација, Барања) и обећањима припајања суседним државама које су такође биле нацифашистички савезници (Косова Албанији). Титова Југославија преузеће на себе геополитичку улогу Хабзбуршке монархије за коју се он, уосталом, храбро борио на српском фронту 1914. године. Зато је Тито био, речима Тејлора, „последњи Хабзбург“.

Када је Тито умро и када је почело разбијање Југославије, Британци су само наставили са својом старом политиком. Да су је познавали, српски либерални дисиденти, који су са Запада очекивали ослобођење од комунистичког терора, не би били тако затечени провалом антисрпске хистерије на Западу.

Западна Европа се, после Другог светског рата, нашла под доминацијом англосаксонаца. САД су остале легитимна наследница британске спољне политике. То је значило усвајање англосаксонских антисрпских стереотипа чак и у некада блиској и савезничкој Француској; Немци су већ имали своја немила сећања на улогу Срба у њиховој пропасти из 1918. и 1945. године.

Због тога су Британци до дана данашњег остали на страни не само свих балканских антисрпских шовиниста, него и српских титоиста. Зато су тако брзо прихватили дојучерашње титоисте, који су се, упркос чињеници да неретко нису били у стању ни енглески да науче, као Мило Ђукановић, преметнули у заговорнике „евроатлантских вредности“.

Међу њима и од њихових идеолошких и биолошких потомака, у Београду је регрутован цвет „НВО сектора“; они, баш као и 1945, ревнују против „великосрпског национализма“ и држе Србима лекције о томе шта су либерализам, демократија и људска права.