Миша Ђурковић: Црна Гора – дуго путовање у Јевропу

Крајем осамдесетих у оно знаменито време почетка такозване транзиције, Стеван Копривица је написао пророчку алегорију под насловом од кога и данас почињемо. Снимљена је радио драма на Радио Београду, али је посебно упечатљива била позоришна представа у Београдском драмском коју је носио тада бриљантни Лазар Ристовски.

Она је премијерно изведена 1987, и играна је још дуго деведесетих година. Радња је смештена на двор краља Николе, и на шаљив начин се поиграва црногрским менталитетом, односима, антрополошким наслећем, али је у исто време приповест и о актуелном тренутку прилагођавања Европи и европским захтевима.

Као што се сећамо, перипетије настају поводом избора Мис Црне Горе која треба да представља државу на великој светској избложби у Лондону. Корупција, везе, политичке комбинације надвладавају било какве узусе праведности, а ту се појављују и неизбежни странци који захтевају и нуде „реформе“.

Енглески конзул, на пример, заводи секретара Миловића, док Никола шаљиво објашњава да му ништа не би фалило да му да мало гузицу за, што би данас рекли, убрзање европског пута. Представа је и данас мали бедекер из мудрости проевропске транзиције, препуна спрдње са привикавањем на нове ненормалне узусе, као што је сјајно објашњење да народ мора да плати транзицију, и да враћа дугове без којих нема напретка и пута у Европу. „Али да није дуга не ми били Јевропа, него би били као ови Арбанаси овамо. Мора јевропејство да се плати Миловићу, мора“, беседи краљ  Николa.

Положај цркве

Док сам у периоду између папске Нове године и нашег Божића боравио у данашњој Црној Гори, стално ми је из малог мозга излетао Ристовски са својим бриљантним рефлексијама о напретку и јевропејству. Црна Гора је, као што знамо, најозбиљнији кандидат да евентуално буде нови члан Јевропске уније.

Они су покренули кампању „28 у 28“ трудећи се да закључе преговоре и надајући се да ће у ЕУ превладати струја која је против заустављања проширења. Најјачи аргумент за њихов улаз је чињеница да се ради о малом простору и свега нешто више од 600.000 људи, што је рецимо популација Новог Београда и Земуна. У самој земљи постоји одређени ентузијазам, док елита у приватним разговорима приказује реалнији став. Јасно им је да ће пресудити геополитички односи и потребе, а не заиста некакви универзални критеријуми и бенчмаркови о процени спремности и наводној испуњености нормативних критеријума који заправо више не постоје

Током поменутог периода, био сам у Будви, Петровцу, Подгорици, на Цетињу, у Херцег Новом. Сусрео сам доста вредних људи, припаднике политичке елите, врх цркве, пословне и инелектуалне заједнице… Упркос киши која није престајала да пада, било је крајње занимљиво и корисно.

У ове празничне дане, ред је да пођем од цркве. Дан пред Бадњи, имао сам задовољство да у цетињском манастиру посетим високопреосвештеног митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Последњи пут сам га видео пре четири године и увек је посебна радост сусрести га. Његов положај данас је знатно тежи и одговорнији него у време док је био владика никшићки.

Иако је у међувремену и тај положај са господином Методијем уздигнут у митрополитски, ипак је у Црној Гори позиција митрополита Црногорско-приморског нешто посебно. Не само због тога што је 30 година на тој позицији био Амфилохије. После литија, црква генерално има посебну позицију овде, а многе моје колеге глобално су веома заинтересоване за њену позицију, јер је виде као пример истински живе верске заједнице, способне да се одбрани од политике и да покрене масе, што је данас тешко наћи било где у хришћанском свету. Радио Светигора тај посебн положај подцртава наводећи при сваком помињању митрополита и титулу архиепископа.

Имали смо веома леп разговор о свему што данас погађа српски народ, као и о глобалним турбуленцијама и њиховим могућим последицама по нас. Јасна је свест у Црној Гори о невеликим капацитетима да се утиче на светска, па и регионална дешавања. Стога је нагласака на очување унутрашње стабилности и стабилизацији односа у земљи која је дуго била поцепана на разне начине. Митрополит се труди да црква томе доприноси и очувава мир и добре односе између оних који ту живе и оних који данас управљају државом.

Наравно, све ово што се дешава у Србији нужно утиче и на Црну Гору, па чак и на односе унутар саме цркве, што наравно није велика тајна. У свим тим питањима митрополит је показао врло разуман и реалан став, опет инсистирајући на стабилности која је рецимо итеакако фалила у дешавањима око Будве.

Стабилизација прилика

Други значајан догађај везан за цркву је посета православној заједници коју отац Бенедикт формира око новоподигнутог манастира Светог Серафима Саровоског у месту Драгаљ које се налази поред магистралног пута Рисан-Никшић. Недавно су енџио монтенегрини подигли јавну, медијску па и гужву у парламенту поводом развоја ове заједнице, ширећи причу о наводној секти, о руско-српским шпијунима итд. О чему се ради?

Чувени игуман манастира на Михољској превлаци, отац Бенедикт оставио је иза себе новог игумана тамо, а са једним бројем монаха и лаика кренуо да развија аутентичну православну заједницу у овом кривошијском месту. Тамо је десетак монашких лица, неколико породица које ту стално живе, и све већи број оних који купују плацеве и почињу да подижу куће.

Све ово што се дешава у Србији нужно утиче и на Црну Гору, па чак и на односе унутар саме цркве

По неким проценама таквих је већ више стотина. За целу причу сам чуо од пријатеља Душана Каличанина који такође са породицом проводи велики део времена тамо. На службу се иде сваки дан, труде се да децу подижу у духу православља, рада, одговорности, у вези са природом и домаћим животињама које многи узгајају.

Наш домаћин Филип, отац троје деце, има стадо од 40 коза, продаје козје млеко, јогурт, сурутку. Пре неки дан је завршио узгој пет свиња и све прерађевине продао мрежи од око 200 купаца коју је пажљиво изградио. Како каже, шта год се од хране произведе, у земљи где су сви окренути некаквим услугама, а производња је замрла, прода се унапред. Ускоро планира да набави и неких стотинак ћурки за којима постоји огромна потражња. Драгаљ се налази на неких 650 надморске висине, на 18 минута од плаже Морињ, на педесет минута од Никшића и сат времена од Требиња.

У те услуге спадају и оне трагедије повезане са два которска села. На Цетињу не ради ништа па су људи остављени да шверцују разне ствари укључујући и оне јужноамеричке продукте, Отуд су у последње време учестала убиства и ликвидације. Но о криминалу у ЦГ морало би се надугачко…

Политичка ситуација у Црној Гори је реално говорећи стабилна. Има, наравно, много незадовољства новим властима. После оних херојских дана из 2020. људи су очекивали велике ствари, неке фундаменталне заокрете, радикалан нови почетак. Искуство нас је научило да то тако не иде. Државом данас управља врло широка коалиција у којој су заправо сви сем ДПС-а.

Главне ресоре и политику држи Спајић са својом врло сложеном и шароликом партијом ПЕС где има и бивших либерала и тврдих Срба. То је данас партија власти, која покушава да влада менаџерски, фокусирајући се на финансије, бирократију, привлачење страних инвестиција и очување свог водећег положаја. Они су покупили људе са искуством у државној управи, знањем језика и амбицијама да се стварно влада.

Демократски фронт има значајну позицију председника парламента и један број министара, али стварна моћ је углавном код ПЕС-а. Српски представници покушавају да наметну питање језика и да реше проблем признавња двојног држављанства у уставно-правном систему Црне Горе.

Ту су и Демократе које настављају да чувају традиције комунистичке Црне Горе и имају један број својих ресора. Укључени су и Албанци, али још важније Бошњаци. Они држе важне ресоре спољних послова и дијаспоре, што им је посебно важно због изградње односа са Турском и другим муслиманским земљама. Они су повукли доста својих, али и туђих кадрова из раније власти па се чује да су Ранко Кривокапић и Душка Јекнић важни саветници у министарству спољних послова.

За годину и по дана биће врло важни парламентарни избори који ће по први пут бити спојени са општим локалним изборима. То ће онемогућити пресељавања бирача из општине у општину и прављење вештачке базе гласова, што су сви радили. То ће заправо бити први прави реални избори где ће се видети каква је стварна воља људи у Црној Гори.

Нове „мањине“

Питање Турака у Црној Гори, о чему смо овде недавно писали, врло је озбиљна ствар. Влада је крајем децембра вратила безвизни режим за њих, али је увела визе за Азербејџан. Но, сада је безвизни режим ограничен на 30 дана. Тренутно је веома актуелна расправа око нацрта новог Закона о странцима. Влада је после инцидента на Забјелу, почела озбиљније да преиспитује досадашњу врло либералну политику према странцима, страним радницима и страним ивнестицијама.

Идеја са овим законом је да се рестриктивније приђе обавезама инвеститора (нпр. да запосле два грађанина Црне Горе) и онима који желе дужи или трајни боравак. Ово је међутим наишло на озбиљан отпор земаља из којих људи долазе. Узгред, у Црној Гори борави око 6.000 Немаца, који су покуповали станове, углавном у Бару и који уз помоћ своје амбасадае и инвеститорске групе покушавају да утичу на спречавање увођења ових рестрктивнијих услова.

Тиме су рецимо прешли број Хрвата у ЦГ, тако да видимо процес у коме нове мањине и нове етничке заједнице улазе у црногорски систем. С обзиром да домаћег становништва нема више од пола милиона и да се наставља исељавање, реалан је страх да би 100.000 Турака или припадника било ког тако бројног народа могло у кратком року да овлада овим простором.

Но, оно што је сада, чини се, свима најважније јесте да је земља ушла у неку врсту бонаце после деценија тензија и напетости. Нико више не страда зато што је Србин или припадник било које заједнице. Нема оштрих политичких тензија, a и „комите“ су утихнуле. Као велики извор нестабилности види се Београд. Не само због протеста него и због деловања београдског режима тамо. Јавна је тајна да је Београд нездавољан што се српски представници нису претворили у верзију Српске листе за Црну Гору. Дакле што нису потпуно зависни и послушни, него хоће да учествују у власти и политици.

Јавна је тајна да је Београд нездавољан што се српски представници нису претворили у верзију Српске листе за Црну Гору

Отуд се покушава по овдашњим тумачењима да се прави паралелена структура, што је у Будви изазвало велике тензије и повратак ДПС у власт, уз амин београдске власти. Исти фактори би да се мешају и у црквене односе итд. Отуд је јасно да овде нема много симпатија за „Ћациленд“. Но понекад се због тога показује и интерес за мало дубљом сарадњом са онима из региона или унутар цркве који такође не воле актуелну власт у Србији.

Да се вратимо на почетак. Доћи од Будве до тиватског аеродрома данас, авантура је од сат и више времена. У покушају да реши летња зачепљења, влада је покренула пројекат проширења пута где би оба правца имала по две траке. Требало је да буде готово у јануару, али су се ствари искомпликовале па се надају да се некако заврши до туристичке сезоне. Сада је то мешавина завршеног асфалтираног дела и пешчаних делова који су препуни кратера и где заиста може да вам отпадне точак. Отуд је путовање у Јевропу поново прилично дуго…

Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Миша Ђурковић/Нови Стандард