СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВА ЦРКВА НА УДАРУ

Када видимо каква је ситуација у свету, и каква су искушења с којима се суочавамо, данас на челу Срба не би било лако ни Стефану Немањи, а на челу Српске Цркве тешко би се сналазио и Свети Сава. Наши крвници су, како би рекао Његош, „јаки и опаки“, и спремни су да „затру сјеме у одиву“ ( одива је млада, тек удата, жена ). Пошто се спрема рат Запада против Русије, опет ћемо се наћи на удару – ми смо непоправљиви „мали Руси“. И не само то: Срби су, вековима, спрчавали продор латинског папства на православни Исток. Сада је, опет и опет, час да нам се све то наплати.

Међу првима на удару ће се наћи и Српска Црква. Њу треба разградити јер је последња установа која чува свесрпско духовно јединство. И то се већ дешавало: после пада деспотовине 1459, Охридска архиепископија је, уз помоћ Турака, преузела јурисдикицију над областима Пећке патријаршије, а патријаршество је укинуто и половином 18. века. После српских ратова на страни Беча против Стамбола, султан и цариградски патријарх Самуило ( Ханџерис ) су Србима опет одузели аутокефалност. Она је обновљена после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, захваљујући енергичним напорима краља Александра и свих српских архијереја.

Српска држава је, у овом тренутку, веома онемоћала, а процес слабљења, који подстичу наши непријатељи, наставиће се. Када ти исти непријатељи оцене да је час, удариће на Цркву коју је основао Свети Сава. Фанариотски Грци ионако не признају патријаршество Србима, и Српску Цркву зову „Црквом Србије“. Оно што су урадили на Украјини, биће спремни да ураде и код нас. И извесни кораци се већ чине: Српска Црква је, у свим околностима у којима смо, заузела јасну позицију одбране црквеноканонског поретка на Украјини, што се тумачи као стајање на страну Москве. А то мора да се плати. Цариградски патријарх Вартоломеј је одани слуга НАТО пакта и, пре свега, Вашингтона. Како му се нареди, тако ће и дејствовати.

Извесни кораци се већ чине у том правцу. Између осталог, и на плану претумачивања наше историје.

ДЕСПОТ УГЉЕША „ПРОТИВ“ ЦАРА ДУШАНА

Недавно ми је писао један пријатељ, који прати црквену ситуацију у Грчкој. Он каже да се тамо недавно појавила монографија „Јован Угљеша – христољубиви деспот Сера“, чији је циљ, између осталог, да оцрни лик цара Душана:“Наиме, неки монаси из Симонопетре, са благословом Фанара, потенцирају канонизацију Јована Угљеше, управо због тога што је он (наводно) упутио писмо цариградском патријарху Филотеју Кокиносу у коме је најцрње описао цара Душана и првог српског патријарха Јоаникија. Иза свега тога се крију поновни напори Фанара да се поново укине српска патријаршија.“

И тако долазимо до цара Душана, који је нашу архиепископију уздигао на ниво патријаршије, што фанариоти никако не признају. Зато се, по свему судећи, сада гради неофанариотски култ Јована Угљеше, који је писао против цара Душана, мада је, наравно, аутентичност тог документа упитна.

КАКО ЈЕ ПРОГЛАШЕНА ПАТРИЈАРШИЈА

Године 1346, на Васкрс, проглашена је у Скопљу Српска патријаршија. Шта је мотивисало цара Душана да тако поступи? У монографији о манастиру Светих архангела код Призрена, задужбини Душановој, стоји да је то учињено „на стогодишњем трагу од Цариграда признате Трновске патријаршије, којој је у Цариграду накнадно потврђена претходно самопроглашена автокефалије 1235. г., у складу са схватањем које су сами Ромеји истицали још бугарском цару Калојану почетком 13. в., како он наводи у једном писму на латинском језику упућеном Римској курији, „дођи к нама, да те увенчамо за цара и начинимо ти патријарха, јер царство без патријарха не стоји ( …et faciamus tibi Patriarcham, quia Imperium sine Patriarcha non staret”).“(1,18-19) Дакле, Душан је путем проглашења патријаршије кренуо на основу бугарског преседана, а не самовољно.
Када је Јоаникије постао патријарх, а Душан цар, српски владар је столовао у Серу, на донедавним византијским земљама, а на Светој Гори се његово име помињало после имена цара Ромеја. Сам Душан није имао претензије да замени василевса у Цариграду, него је желео да му „као савладар припомогне и спасе наслеђе његово од анархије и турске чизме, и да жељу да достојно истакне Грке и сва њихова добра, као равноправну „саставницу“ своје царевине, јамчећи им не само равноправност, него баш и својеврсно првенство, сигурност и процват у своме окриљу, насупрот општој несигурности и опадању који су владали у остатку Романије.“( 1,19)

Цар Душан је, управо као онај који је желео да сачува правоверност ромејског наслеђа, учинио све да одбрани веру отаца у својој држави, и то пре свега од паписта.

ДУШАНОВ ЗАКОНИК И ОДБРАНА ПРАВОСЛАВЉА

Као цар, Душан је донео свој законик, чија се прва поглавља баве одбраном правоверја, и једна од кључних тачака тицала се заштите Срба од латинске, папистичке јереси.

Тако читамо: „7. О јереси латинској: И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца“ (2) („азимство“ је римокатолицизам, јер се римокатолици причешћују бесквасним хлебом, „азимом“, а „закон светих отаца“ је Номоканон Светог Саве, нап. В.Д. )

Такође, Душан настојава на томе да да је Црква дужна да свуда постави свештенике – мисионаре, који ће заблуделе Србе враћати у православље, јер је само православље истинско хришћанство, а папизам је „јерес латинска“:„8. О јереси латинској: И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврете хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство.“(2)

Римокатолици су у Душановој држави имали пуну слободу вероисповести, али нису смели да обраћају православне у своју јерес:“9. О латинском попу: И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца.“(2)

По канонима Православне Цркве, били су забрањени мешовити бракови – православна жена није смела да се уда за римокатолика, који је, каже Душанов законик, „полуверац“:„10. О полуверцима: И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти да му се узме жена и деца и да им се даде део од куће, а он да се изагна.“(2)

Јасно и гласно: римокатолицима се не ускраћују верске слободе, али не смеју да роваре међу православним Србима.

МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ СВЕДОЧИ

Наш угледни канонолог, др Миодраг Петровић, истиче:“Посебну врсту одбране православља и осуде римокатоличке вере чини Душанов законик (1349. и 1354), где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 6−8. говори се о Латинима искључиво као јеретицима, док се у 85. члану прописује строга казна за оне који изговарају „бабунску реч“. Та бабунска реч је само једна –filioque, као римокатолички додатак у 8. члану Символа вере. На тај начин су засведочили своје погрешно учење о томе да Дух Свети исходи не само од Оца, како пише у Јеванђељу(Јн 15,26), него и од Сина. Ето због чега су названи духоборцима, дуалистима, бабунима, богомилима, што ће рећи –јеретицима − о чему сам подробно писао у својим књигама.  Названи су и „новим богомилима“ зато што су, попут старих богомила, дуалисти, кад се ради о исхођењу Духа Светог. За разлику од таквог јеретичког учења, код православних је догматско учење да, по речима Светог Симеона Солунског (1410–1427), не може једно исто да истовремено извире (исходи) из двоје. Латини не разликују две глаголске именице: исхођење и послање, због „скучености њиховог језика“, како то Свети Сава преноси у једној (51) од трију глава (49−51) Законоправила против латинске јереси. Јер, Дух Свети исходи од Оца, а шаље се преко Сина.“(3)

Наравно да цару Душану паписти ово никад нису заборавили.

ЛАТИНСКА МРЖЊА ПРЕМА ДУШАНОВОМ НАРОДУ

У студији Марка Гавриловића о томе како су западни путописци видели Србе у Средњем веку, истиче се да су „Срби углавном виђени као следбеници грчке секте, која је у римокатоличком свету доживљавана као хришћанска. Међутим, грчко православље је перципирано и као расколничка вера због негирања супрематије римског папе као врховног хришћанског поглавара. У складу са тим, као основа идентификације другог коришћен је термин шизматик. Таква реторика је служила за исказивање вредносних судова о православним народима, као израз њиховог отпадништва од Римске цркве. Временом, идеја о расколницима бива надограђена квалификативом јеретик,што је резултирало још израженијом удаљеношћу православних хришћана од правоверја. Ови термини се на примеру Срба јављају готово у исто време, што је у директној спрези са верском разноликошћу у држави Немањића. Што је српско одступање од истинске вере било истакнутије, тиме је потреба за спашавањем потлачених Латина била израженија.“(4)

Срби су били одлучни у обрани правоверја од папизма. Барски надбискуп, Гијом Адам ( на трону од 1324. до 1341. године ) позивао је на крижарски поход против Срба, за које је говорио да римокатолике презиру, и кажу да им је Црква „лажна“ (adulteram), „блудница“ (meretricem) и зла (malignans), а њени следбеници „прљави пси“ (canes immundos).(види 4)

ЦАР ДУШАН И ПЕТАР ТОМА

Стефан Душан није био против сарадње са латинским народима у одбрани од Турака. Папи Иноценцију Шестом нудио је да поведе војску против Исмаилћана, и папа му је послао свог легата, кармелићанског фратра Петра Тому, титуларног цариградског патријарха ( код римокатолика проглашеног за свеца ), да понуди савез под условом да Срби приме латинску веру.

Цар Душан је био огроман, и страшног изгледа, каже Филип Мезије, који је папиног изасланика пратио у мисији. Петар Тома је одбио да цара целива у ногу, по дворском обичају, и држао се пред њим са надменошћу својственом представнику Рима. Душан је код Мезијеа представљен као окрутан владар, који је заповедио својим поданицима римокатоличке вероисповести да не смеју да присуствују мисама које папин изасланик служи јер му се Томина надменост у нуђењу папизма као услова за борбу против Турака уопште није свидела. Својим гардистима, Немцима, претио је српски цар чак и смрћу ако оду на мису ( тако тврди већ поменути Мезије ), али су они ипак били на служби коју је служио Петар Тома.

ЦАР ДУШАН И ПАЛМАН БРАХТ

Душан је своје непослушне гардисте претећи упитао:“Како се не бојасте да прекршите моју заповест? Зар нисте знали да сам наредио да вам се изваде очи, ако будете слушали мису наших непријатеља?“

На то му је један од Немаца (вероватно Палман Брахт, заповедник Душанове гарде), одговорио:“Господару, истина је да смо добро чули твоју заповест, али се више бојимо Бога него тебе. И како бисмо могли оставити таквог оца да служи, сам без нас?  Добро знате да смо сви ми католици и верници Римске цркве. И, ако будеш хтео да нам извадиш очи, сви смо спремни, не само на то, већ и да дамо живот за одбрану католичке вере.“(4)

Душан им је, наравно, опростио. То је, по свему судећи, била само српска провера немачке храбрости.

Петар Тома је, разочаран и гневан на Душана, који је остао „шизматик“, отишао код угарског краља Лајоша и тражио од њега да крене у крижарски рат против српског цара и његове земље.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Сваки Немањић, од првог до потоњег, био је, поред народног имена које је носио, и Стефан – што значи „круном овенчани“. Поред овог значења, које указује на владарски статус, они су носили име Светог првомученика и архиђакона Стефана, који је, због исповедања Христа, каменован од стране Јевреја који Богочовека нису примили. Бити Стефан значи бити исповедник вере. Такав је, на свој начин, био и Стефан Душан, који је, у најтеже дане, бранио Србе од турске најезде, али, што је још важније, од крижарског папизма.

То му Латини нису праштали, и то ми, Срби, не смемо да му заборавимо. Зато се помолимо Богу и запалимо воштаницу за његову српску и православну душу на Стевањдан 2026. И чувајмо, као зеницу ока, аутокефалност Светосавске Цркве и све духовне и моралне вредности којима нас је она учила и учи.

УПУТНИЦЕ ( 9. ЈАНУАР 2026)

1.    Манастир Светих Арханђела, Светигора, Цетиње – Београд 2011.
2.    https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/DUSANOV-ZAKONIK.pdf
3.    https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD/
4.    http://rih.iib.ac.rs/1532/1/Gavrilovi%C4%87_Marko.pdf

Извор: Правда