Јаковенко: У свету је током 2025. достигнута критична маса промена које су постале неповратне

© fakti.rs

ПОСТОЈИ јасан идеолошки антагонизам између Трампове Америке и либерално-глобалистичких елита Велике Британије и већине земаља ЕУ.

Стратегија националне безбедности указује Европљанима на демократски дефицит и могућност „цивилизацијског нестајања“ уколико њихове елите, „Европска унија и друга транснационална тела“ не промене курс и не престану да „подривају политичку слободу и суверенитет“ и не напусте „активности које трансформишу континент и изазивају раздоре и поделе, цензуришу слободу говора, сузбијају политичку опозицију и воде до губитка цивилизацијског идентитета и самопоуздања“.

Све је то у складу са оним што је потпредседник Џ. Д. Венс рекао на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару. Ако су европски лидери тада били „шокирани“, сада када је то записано на папиру, и на нивоу политичких и филозофских генерализација, двоструко су потресенији.

Дубоко укорењена природа европских проблема је очигледна и у економском паду: удео Европе у глобалном БДП-у је пао са 25% 1990. на 14% данас (према подацима које наводе амерички извори, ово одражава сиромашење Европљана, који су 80% сиромашнији од Американаца).

Од Европе се ефикасно тражи да се обнови у духу трампизма и поврати своју „величину“ и „цивилизацијско самопоуздање“. У том циљу, Сједињене Државе ће подржати „препород духа“ у Европи, а „растући утицај европских патриотских партија (то јест оних које елите називају „десничарским популистима“) треба да служи као основа за велики оптимизам“.

У суштини, Сједињене Државе подстичу своје европске савезнике да замене своје елите национално оријентисаним, пратећи принцип „ради као ја“.

За САД је кључни приоритет поновно успостављање контроле над западном хемисфером, заштита од ванрегионалног утицаја, укључујући распоређивање страних војних снага и оружја, што је јасно усмерено ка Кини и Русији, и улагање у логистику (луке итд.), ланце снабдевања и приступ критичним минералним ресурсима.

Невојне одредбе „Трамповог амандмана на Монроову доктрину“ могле би се лако упутити Европској унији, која још није потписала споразум о слободној трговини са Меркосуром (слободна трговина сама по себи је анатема у поређењу са тржишним капитализмом!).

Занимљиво је да, за разлику од Европе, где Американци критикују своје савезнике због напуштања заједничких демократских и цивилизацијских вредности, Стратегија позива на напуштање „предодређености за мешање“ у иностранству (изузеци су могући, али само због потребе да се елиминишу претње америчкој безбедности – тероризам, нарко-картели, које Трамп изједначава са „међународним терористичким организацијама“ и други).

Чини се да Венецуела испуњава услове за такав изузетак.

Трампова Америка напушта „погрешан курс“ „промовисања слободе и демократије“ широм света, пре свега на Блиском истоку, само ако су одговарајући процеси тамо „органски“ и расту на сопственом тлу. У пракси, ово је резултирало ликвидацијом Америчке агенције за међународни развој (USAID) и њене мреже структура, које су, између осталог, финансирале антируске невладине организације.

Иако признаје потребу за одржавањем америчке „војне супериорности“, Трамп нагласак ставља на економску и технолошку моћ земље, укључујући лидерство у вештачкој интелигенцији, енергетици и „аутономним системима“, где је конкуренција примарни алат. Бела кућа се чак залагала за нуклеарно разоружање.

Постављена су строга ограничења за америчку интервенцију – само „брза и одлучна победа“ (ово своди Бајденову украјинску авантуру на неуспех, што заправо и јесте), што значи ништа дуготрајно и ништа што се може „заглавити“, што је директно упућено европским престоницама.

Односи са Русијом се посматрају кроз призму потребе за одржавањем „стратешке стабилности“, што је термин који подсећа на односе током Хладног рата.

Састанак руског и америчког председника 15. августа у Енкориџу није имао само практичан значај (у смислу постизања договора о параметрима украјинског решења), већ и дубоко симболичан.

У суштини, обе стране су посвећене превазилажењу идеолошких слојева у нашим односима – наслеђа 20. века.

Стратегија говори о „традиционалним политичким идеологијама“ и заштити „основних, виталних националних интереса“, што је у складу са нашим захтевима за односима заснованим на једнакости и међусобном поштовању интереса.

Најважније је да се Русија (као и Кина) више не појављује у америчким документима стратешког планирања као директна претња Америци, што је Кремљ приметио. Штавише, Вашингтон заузима неку врсту става да је Европа кривац за два светска рата у којима је Америка била приморана да учествује.

Овог пута, фокус је на „управљању односима“ европских земаља са Русијом, што захтева значајно америчко дипломатско ангажовање како би се обновила стратешка стабилност у Евроазији и смањио ризик од сукоба између Русије и европских држава“.

Отуда потреба за „брзим прекидом непријатељстава у Украјини (без обзира на формат – мир или прекид ватре – како би се стабилизовала европска економија, спречила ненамерна ескалација или ширење рата и обновила стратешка стабилност са Русијом“.

Прелазак на нову позицију

           Такође се декларише потреба да се „прекине перцепција НАТО-а као савеза који се стално шири. Тиме се успоставља директна веза између решавања украјинског сукоба (или потребе за изласком из њега као једног од „фаталних неуспеха“ претходне администрације) и руско-америчке нормализације.

Европа… је тиме свеобухватно и, мора се признати, креативно, чак и елегантно, уклоњена из оквира чисто билатералних односа између Вашингтона и Москве, која, са своје стране, наставља да на свим нивоима изјављује недостатак намера и смисла у нападу на европске земље. Трампова администрација такође не верује у такву могућност и осуђује акције „дубоке државе“.

Победа Русије у Специјалној војној операцији подвлачи црту под трећи покушај Запада у последња два века да сломи Русију, овог пута у хибридном прокси-рату у Украјини – због монструозне неспособности западних либерално-глобалистичких елита, које су веровале у аисторијску природу глобалних процеса и могућност освете за нашу победу над нацистичком Немачком.

Свет се јасно поделио на Запад (и земље које се повезују са њим) и Глобалну већину (Глобални Југ и Исток), са којом се Русија повезује. Ако квалитативна промена природе и улоге америчког фактора под Трампом илуструје једну страну радикалне трансформације геополитичког пејзажа, друга страна је повезана са реакцијом на текуће промене на Глобалном Југу и Истоку и улогом Русије у модерирању њихове самоорганизације кроз изградњу алтернативних безбедносних архитектура, трговине, економских, монетарних, финансијских, логистичких и других механизама на макрорегионалном нивоу (пре свега Евроазије) и на трансконтиненталном нивоу.

Ово се дешава у оквиру удружења као што су ШОС и БРИКС, и на билатералној основи. Ови процеси, који су значајно напредовали током протекле године, укључујући и као одговор на америчке санкције и царински притисак (на пример, на Индију уочи 25. самита ШОС-а у Тјенђину од 31. августа до 1. септембра), разумљиво нису одражени у Трамповој стратегији.

Такође, узгред буди речено, нема помена ни о Бразилу (17. самит БРИКС-а одржан је у Рио де Жанеиру у јулу) нити о Јужној Африци, које се не уклапају у америчке планове.

Преторија је одбила да формално преда председавање Г20 Сједињеним Државама због америчког бојкота самита у Јоханесбургу под изговором „прогона белаца“ у Јужној Африци.

Од јануара, Индонезија — највећа држава у исламском свету, са популацијом од 285 милиона — придружила се БРИКС-у, који се током протекле године проширио на десет земаља. У децембру је у Санкт Петербургу потписан споразум о слободној трговини између Џакарте и Евроазијске економске уније (ЕАЕУ).

Што се тиче равнотеже снага, Русија је остала међу четири водеће светске економије по паритету куповне моћи, заједно са Кином, Сједињеним Државама и Индијом.

Земље БРИКС+ чиниле су 40% глобалног БДП-а, у поређењу са 29% западне Г7.

До краја 2025. године у свету је достигнута критична маса промена и те промене су постале неповратне.

Запад губи тло под ногама, распада се и више није у стању да намеће своју вољу остатку света.

Сједињене Државе усвајају једнострану политику, прихватајући принцип деидеологизације међународних односа и признајући право других на сопствене вредности и моделе развоја.

Улога водећих незападних земаља и њихових формата нагло расте. И у демонтирању неоколонијалне зависности. То се односи и на Русију, која је издржала конфронтацију са Западом.

Можемо очекивати убрзање свих позитивних процеса у глобалном развоју и даље јачање међународног положаја Русије на бази онога што је председник Владимир Путин, током своје директне линије 19. децембра, назвао „везом између епоха“.