Кецмановић: Бошњаци са својим идејама о држави неће насмијати само Додика и Човића

Фото: Медија центар Београд

У СУСРЕТ новом унутрашњем дијалогу у БиХ о БиХ, који најављују Ландау, Додик, Човић, Цвијановић, Лавров, ваљало би размотрити различите идеје па макар наликовале на Кампанелин Град сунца или Морово острво Утопију.

Замислите једну другачију Босну, јединствену, суверену, гарађанску, мулти култи у којој би сваки од три народа остваривао своје блиске националне и вјерске везе са Србијом, Хрватском и Турском, те даље са Русијом, Мађарском, Кином, Словачком, одосно са ЕУ, НАТО и Ватиканом, односно са Блиским истоком, арапским свијетом и муслиманском уммом, користили за заједничку добробит.

Добар примјер је гас који Српска добија по привилегованим условима од Русије, а дијели га са Сарајевом, које је чак највећи потрошач.

А, рецимо, Бошњаци имају привилеговане услове лета од Бутмира до Истанбула, по цијени трамвај-карте од Башчаршије до Илиџе, а могли би то приуштити и комшијама да по истој тарифи лете из Маховљана и Међугорја, па макар га звали Константинопољ.

Ови потоњи би вјерски туризам који цвјета у Међугорју и доноси енормне приходе могли да прошире и на остале дијелове БиХ. Кад се поклоне Госпи Међугорској, могли би да сврате и у Острог до светог Василија.

И „слава му и милост“, као и Госпа чини чуда да слијепи прогледају, да из инвалидских колица устају, да глувонијеми проговоре, а походе их људи у невољи било које вјере. Не би њима и њиховој пратњи било тешко да мало продуже и до Ајваз деде у Ајватовици да од хоџе добију запис.

Хрвати, са домовницама и путовницама Хрватске, могли би да бране интересе БиХ у ЕУ, али како интересе Херцег-Босне, тако једнако и Српске, и бошњачких кантона. Срби на исти начин да све једнако заступају у БРИКС-у, и да Бошњаци у Свјетском конгресу исламске конференције поведу рачуна о интересима Срба и Хрвата. И при томе да сви пазе да се прије огријеше о своје сународнике и истовјернике, него, не дај боже, о комшије.

Босна би по томе била шампион у најбољим везама са васцијелим свијетом. Какве би то тек трговачке, саобраћајне, економске и политичке предности омогућило „немогућој држави“. Гас, нафта и С-500 из Русије, банане, датуле и ваучери за Хургаду из арапских земаља, аутомобили из Њемачке, сиреви из Француске, обућа из Италије – све са повластицама за блиске земље и народе.

Да не говоримо о томе да би се оваквом праксом комшије постепено толико сродиле да би то превазишло најбоље дане самоуправног социјалистичког суживота и заједништва у БиХ.

У оном режиму основа је била идеологија, а у овом би то био интерес.

Са пропашћу идеологије и Босна се распала, али интереси су постојанији и трајнији. Рецимо, када о хришћанским празницима из Србије и Хрватске преко Дрине и Уне у Српску и Херцег-Босну нахрупе да купе јефтиније гориво, храну, ракију, требало би и Бошњаци да се радују што и БиХ нешто извози, те да наздрављају Додику и Вучићу, Човићу и Милановићу.

Ех, како би била лијепа немогућа држава, само да у њој, као биловактиле у босанском вилајету, хришћани не би били доњи.

Овим поводом сјетих се оног глупог вица о Муји и Хаси. „Јеси ли чуо, стан у центру Сарајева, на бескаматни кредит, отплата на неодређено вријеме, рата колико ти претекне, цијена квадрата 100 каемова?“ – Ама гдје си чуо, говори брзо гдје има да се пријавим? – Ма нема нигдје, али јелде да би било супер“.

Е, баш тако као у овом вицу заиста нигдје нема да национално и вјерски дубоко подијељено друштво тако фунцкионише, да свака група непрестано доказује осталима поштовање, лојалност, повјерење. Јесте да би било лијепо и корисно, али …

Наука каже да расно, вјерски, класно, национално итд. дубоко подијељена друштва постоје као демократске државе искључиво у системима са минималним ингеренцијама централне власти и високом аутономијом дијелова. Дал, Лајпхарт, Ван Евера, Хантингтон, Кисинџер и Мирјана Касаповић (проф. Загребачког свеучилишта поријеклом из Босне) указују на бројне примјере таквих демократских консоцијација (кон/федерација), али и на историјско искуство да су такве државе често хронично нестабилне и неријетко кратког вијека.

Либан је дуго узиман за примјер успјешне консоцијације, у којој су одлучивали представници више не само хришћанских и муслиманских заједница (Маронити, Друзи, шиити, сунити … ) на челу „азијске Швајцарске“, али се распала у грађанском рату, који деценијама не престаје.

У Холандији протестанти и католици у свему живе засебно и „сусрећу се само на улици и у војсци“.

И Аустрију неки сврставају у круг оваквих земаља, утолико што је у једном периоду бирачко тијело било подијељено на двоје тако да ни понављани избори нису давали већину, а онда су се договорили да мандат преполове, двије године влада једна странка, двије друга.

У Белгији су Фламанци и Валонци територијално-етнички подијељени, заједнички органи, уз паритетну заступљеност и право вета, функционишу упркос повременим кризама када годину и дуже не могу да формирају заједничку владу. Али, рецимо, у Бриселу сједишту ЕУ, НАТО и других међународних организација, у згради у којој су смјештени белгијски медији, на једна врата улазе валонски на друга фламански новинари, ни кафу не пију у истом кафићу.

Швајцарска је узор консонцијације, толико је уређена, просперитетна, мирна, стабилна, да је висок стандард живота довољан лијепак за Французе, Нијемце, Италијане да не чезну да се споје са сусједним матицама. Ако нека група жели да дио земље или насеља омеђи као кантон или полукантон, нико им не брани, али ако сами финансирају нову аутономију.

„Демократска консоцијација“ се назива и „консензусна демократија“. Дакле, поента је на консензусу, на праву вета сваке конститутивне расне, вјерске националне заједнице да блокира сваку одлуку док се узајамним уступцима и компромисима не усагласе до једногласне одлуке.

Јесте компликовано, споро, скупо, али до кризе и распада таквих држава долази управо онда када неко тај принцип наруши.

Тај принцип био је темељ за два рјешења за БиХ, један уочи рата Карингтон-Кутиљеров и други Кристофер-Холбруков на крају рата, и оба су потписале све три националне стране у Лисабону, односно Паризу. Оба су минирали Амери Цимерман и Холбрук у сарадњи са Изетбеговићем. У међувремену, догодио се грађански рат на национално-вјерској основи у коме су релативно подједнако страдале све три стране.

У апсолутном броју муслимана највише. Али, највише жртава не мора да значи и најмање кривице за рат.

Алијина игра са двије маске: џамахирија за оријент, грађанска демократија за окцидент, фатална по Муслимане/Бошњаке, али и за друга два народа, збуњује недовољно упућене посматраче.

Не мање их збуњује што они као најбројнији народ, стијешњен на пола од пола БиХ, не траже више територије у замјену за већу аутономију дијелова. Међутим, они су још од „турског вакта“ концентрисани у урбаним центрима и зато су добили већину највећих градова (Сарајево, Тузла, Зеница, пола Мостара).

„Република шумска“ протеже се на шуме, ријеке, ливаде, минерале, што су на површини земље и испод ње, кључни природни ресурси БиХ. Отуда бошњачки и апетит западних неоколонизатора на јавну својину Српске.

Највише збуњује што Бошњаци, народ који је изазвао грађански рат и претрпио тотални пораз на ивици капитулације, очекују да буду, као да су апсолутни побједник, награђени цијелом Босном по систему један човјек – један глас. Штавише, да их у томе подржи и исламски и западни свијет, и комшије.

Да се човјек упита да ли су при себи?!

Плус, млађе урбане бошњачке секуларне елите „уфурале“ су се у глобалистичку неолибералну „фурку“ о људским правима, свијету без граница, предностима чланства у ЕУ и НАТО. По мустри Анри Левија, о БиХ као остварењу европског сна, они Сарајево виде као космополитско, а из њега утекло све немуслиманско, а доселило се само муслиманско: муџахедини, вехабије, шејици, мигранти, исламски терористи.

Бакир каже: „Нека буду Срби – Срби и Хрвати –Хрвати, али нека сви буду и босански патриоти, а они то и јесу према Српској и Херцег-Босни, што су само дијелови Босне. А и што се тиче мулти – култи, ни ентитети ни кантони нису етнички чисти, а гледана као цијелина, БиХ није ништа мање мулти култи него прије рата, само су народи мало другачије територијално распоређени и не пате због ентитетских и кантоналних граница.

А када Срби и Хрвати предложе отворене границе БиХ према сусједима, Бошњаци ће „Ми хоћемо нормалну државу, а не фри шоп“.

За консоцијативну државу, опет, веле да је за њих „луђачка кошуља“. Биће да под „нормалном“ мисле на описану имагинарну.

„Било би, јелда, супер, само нигдје нема!“

Насмијаће не само Додика и Човића.