Озбиљна друштвена и политичка криза која је задесила Србију након прошлогодишње новосадске трагедије, донела је држави, али и српском народу у целини, бројна искушења. Кризу су спољни фактори искористили као средство притиска на напредњачки режим да би постао још кооперативнији, пре свега према Европској унији и њеним ултимативним захтевима, али и као идеалну прилику за покушај корените промене српске националне свести.

Управо ради реализације овог другог циља, у постојећим условима је плански покренута врло организована антируска кампања. Она се одвијала кроз више фаза и води се на различитим нивоима.

Када су највиши руски званичници, пре свих Сергеј Лавров, као и Спољна обавештајна служба Русије (СВР), јавно почели да упозоравају западне државе да престану да користе тешку ситуацију у Србији, изазвану масовним протестима, за остварење својих геополитичких циљева (овде, овде, овде, овде, овде), прозападни медији и аналитичари у Србији покренули су прву фазу антируске кампање. У тој фази кампање у суштини су се користили стари западни негативни стереотипи о руској држави као оријенталној деспотији (овде, овде, овде, овде, овде).

Наиме, иако су министар Лавров и руски безбедњаци искључиво оптуживали државе Колективног запада да желе да у Србији изведу још једну у низу „обојених“ револуција, а власт и опозицију позивали да започну дијалог и да политички сукоб реше у границама „Устава и закона Србије“, прозападни пропагандисти су таква упозорења руских званичника представљали као напад на студенте и опозицију.

Једна бивша амбасадорка Србије је чак закључила како таква упозорења руских званичника западним државама да не злоупотребљавају протесте у Србији представљају, ни мање ни више, него мешање у унутрашње ствари наше земље. С друге стране, саопштења и реакције које су долазиле са Запада не представљају мешање у унутрашње ствари друге државе, зато што су, по мишљењу ове бивше амбасадорке, „полазили од поштовања основних принципа из корпуса људских права, укључујући слободу говора и мирног окупљања“, а то су „демократске вредности које иначе и Србија мора да поштује као земља која води преговоре о чланству у ЕУ“ (овде).

Једном речју, „европским путем“ Србије све се може оправдати, па и примена различитих аршина у оцени дипломатских изјава из Москве и Брисела.

Кампања западњака

Циљ овог пропагандног кривотворења стварности је да се у свести младих српских генерација, које тек улазе у политички живот и које притом немају лично искуство са агресијом НАТО-а на Савезну Републику Југославију, усади представа Русије као идеал-типске аутократије, која је увек и свуда против политичких слобода, па и у братској Србији. Таква пропагандно исконструисана и усађена негативна перцепција Русије код младих Срба, из угла западних планера представља геополитички ресурс, који би у будућности могао да послужи као сигуран и стабилан извор антируских осећања, који ће усмеравати и спољну политику земље.

Ради појачавања тог утиска требало је у очима српске универзитетске младежи дисквалификовати целокупну руску политичку традицију, па је стога савремени руски државни конзервативизам у једном тексту изједначен са бољшевизмом, по томе што и један и други негирају личност, а афирмишу колектив (овде). У истом тексту се тврди и да савремена конзервативна Русија има на унутрашњем и спољном плану исти наступ, који је био карактеристичан за СССР – унутар Русије репресија, а споља сејање хаоса.

Критички однос руског државног руководства према протестима у Србији у истом тексту се објашњава контрареволуционарним карактером руског конзервативизма, који на народне масе у политичком животу гледа као на пуки објект у политичкој борби. Да у оваквим анализама нема ничег самосталног, већ да су оне део споља координисане акције, у којој су унапред одређене и кључне пропагандне тезе, види се по томе што је на самом почетку студентских протеста, осмог децембра 2024. године, немачка фондација „Фридрих Науман“ издала публикацију Томаса Браја.

Друштвену кризу у Србији су спољни фактори искористили као средство притиска на напредњачки режим да би постао још кооперативнији

Реч је, заправо, о упутству за ширење русофобије на Балкану, под оправдањем борбе демократије против аутократије, и са симптоматичним насловом Русија пионир аутократије: Како Кремљ дестабилизује Европу (овде). Све што се после тога писало и говорило о Русији у нашим прозападним медијима и од стране појединих овдашњих аналитичара, било је само мање-више дословно понављање Брајових теза.

Антируска кампања која се води са отворено прозападних и неолибералних позиција нема нарочитог ефекта, не само што се ради о пукој рециклажи изанђалих русофобских стереотипа западних либерала и марксиста о руској деспотији азијатског типа (овде), него и стога што осуда Русије у име либералних догми о демократији и људским правима и није данас нешто нарочито важна и блиска већинској патриотској и русофилској популацији Срба.

А нема озбиљне и трајне ревизије српске националне свести ако антируска кампања не захвати управо ове кругове. Уосталом, мањински прозападни део српског друштва је у већини одраније антируски настројен или је потпуно индиферентан у односу на историјску савезницу Срба.

Неопаганизам и русофобија

Стога су у актуелну антируску кампању, као важну пратећу појаву студентско-грађанских протеста, укључили они електронски медији који, нажалост, врше пропагандни утицај на један део српске патриотске популације, а наступају са квазиаутохтонистичких, псеудоисторијских и неопaганских позиција (овде).

Знајући да је српска патриотска популација већински антикомунистичка, антиглобалистичка и традиционалистичка, ови опскурни пропагандисти редовно означавају садашњу руску политичку елиту, на челу са Путином, за наследнике бољшевика. Такође тврде да су геополитички планови руске политичке елите блиски интересима западне лево-либералне „дубоке државе“ и кинеским „глобалистима“, а супротни плановима западних конзервативаца на челу са Трампом.

Већ ове тезе јасно указују на трагове који потенцијално могу да стоје иза оваквих медија или да се, у најбољем случају, користе њиховом пропагандом. Метод употребе неопаганизма и аутохтонистичке псеудоисторије у ширењу русофобије већ је опробан у Украјини, где је после Мајдана дао значајан допринос успеху социјалног експеримента стварања од Украјине антиРусије (овде).

Притом ови „алтернативни“ медији не шире само мржњу према садашњој Русији, већ дају и ново „тумачење“ историје српско-руских односа у 19. веку, како би српску публику уверили да пријатељ српског народа никада није била ни царска Русија (овде).

Овакво са националног становишта штеточинско фалсификовање историје од стране опскурних аналфабета постало је могуће у условима свеопште доминације друштвених мрежа и тзв. алтернативних медија, свеопштег обарања нивоа општег образовања, те кризе ауторитета званичне науке, за коју је она тек делимично крива, пошто је таква криза великим делом продукт глобалног когнитивног рата.

Истом типу пропагандне стигматизације међу српским патриотама садашњег руског државног руководства, а преко њих и савремене Русије, припадају и текстови са сензационалистичким насловима – У позадини рата у Украјини – Москва је већ претворена у електронски логор, Москва – град електронског ђавола – Собјанина и компаније или ко се удостојио да га Путин похвали и Кад се Руси играју Бога: Путин наређује тестирање будућих родитеља на генетске ризике – који се објављују на српским православним (псеудо)зилотским сајтовима (овде, овде).

У другу фазу актуелне антируске кампање, која је започела након увођења америчких санкција НИС-у, укључили су се и неки високи функционери напредњачког режима (овде), те поједини његови полуслужбени интелектуалци, новинари и аналитичари. Циљна група ове пропаганде јесу, пре свега, гласачи СНС-а. Антируске поруке које се у оквиру ње шаљу једноставније су, али и отровније, јер ударају на архетипски доживљај Руса и Русије у српској колективној свести.

Метод употребе неопаганизма и аутохтонистичке псеудоисторије у ширењу русофобије већ је опробан у Украјини

Таква је, примера ради, порука бившег напредњачког министра – Да ли су Руси и Срби браћа? Видећемо. По овоме што се догађа са НИС-ом…не би се рекло. А добили су НИС, браћа Руси, за џак кикирикија (овде). Нешто сложеније, али подједнако злоћудне, с обзиром на моменат појављивања, јесу оне тезе (овде) у којима се Русија по моделу преузетом од Пашињана неосновано оптужује за предају савезника (о правним обавезама Русије у Нагорно-Карабаху, те о односу званичног Јеревана према овој провинцији, детаљно сам писао овде). Као и оне у којима се Русија, позивањем на западну пропагандну, већ сада проглашава за катастрофалног губитника у актуелном сукобу са Западом на простору Украјине,  након чега следи распад руске државе по моделу СССР након пораза у авганистанском рату (овде).

Наравно, овакве поруке имају за циљ да оправдају коначно окретање леђа Москви од стране званичног Београда, те спровођење у дело свих налога Брисела, пре свега оног о увођењу санкција Русији.

Кривотворење историје

Да потпуно окретање од Москве званичног Београда нема никакве везе са изнуђеним лавирањем, иначе уобичајеним у међународним односима, нити са српским националним интересима, него са једностраним испуњењем ултиматума бриселских глобалиста, види се већ сада из напредњачких критика последњих спољнополитичких одлука Милорада Додика и руководства Републике Српске (овде).

Успостављајући контакт са председничком администрацијом у Вашингтону, Додик не руши своје везе са Кремљом, што је из Москве више пута званично потврђено (овде). Тиме Додик заправо показује да се у условима садашњег прокси рата у Украјини не мора у спољној политици извести радикална трансформација какву спроводи  Пашињан, а све више је под спољним и унутрашњим притиском копира Вучић. И која, притом, урушава не само вишевековно дипломатско наслеђе наше државе, него и важну архетипску представу о Русима као „браћи“ и Русији као српској „мајци“ на којој је, поред осталих, током векова формирана српска национална свест.

С тим у вези, занимљиво је да се ових дана у кампању ревизије историје српско-руских односа и преиспитивања русофилије у српском народу укључио и прозападни НВО сектор, у лику Владимира Међака, председника Европског покрета у Србији и некадашњег главног правног саветника напредњачко-социјалистичке Владе Србије у преговорима са Европском унијом.

Наиме, овај стручњак за право ЕУ, који се притом никада није бавио историјом, а нарочито не историјом српско-руских односа, закључује да је „прича о историјском савезништву Срба и Руса – продата“, јер „када се стави на папир оно апсолутно не постоји“ (овде).

Притом је Међак, као фалсификатор, историју Србије свео на 221 годину, ваљда сматрајући са окциденталистичко-просветитељског становишта да средњовековна српска државност није вредна помена, и истовремено је историју целокупне српске државности и српско-руских веза свео на србијанске државне оквире. На крају је закључио како су Срби и Руси били блиски савезници само 18 година, од 1903. до 1918. и од 1945. до 1948. године.

Свакако није случајно то што је Међак негирао русофилију Срба са србијанских позиција, јер је таква позиција својствена свим нашим западњацима и русофобима. О томе упечатљиво сведочи став новинара, политиколога и редовног саговорника Danasa Бориса Варге.

Објашњавајући зашто је у Србији превасходно прихваћен наратив да се тренутно у Украјини води рат НАТО против Русије, и да то представља наставак агресије НАТО на Русију и руску зону интереса у Украјини, Борис Варга вели следеће: „Разлог за то је нереализована транзициона правда ратова на простору бивше Југославије и несуочавање са прошлошћу. У Србији се не види Русија као једноставни агресор на Украјину, јер не постоји тумачење ратова 90-тих као агресија Србије на суседне републике и властите грађане покрајине“ (овде).

Дакле, да бисмо се обрачунали са русофилијом, као идентитетским обележјем Срба, морамо се пре тога денацификовати за „злочине“ из 90-их и коначно се обрачунати са српским интегрализмом. Нашим западњацима је јасно оно што у мутним представама наших патриота није увек до краја изоштрено, русофилија и српски интегрализам иду руку под руку, док нас русофобија неминовно затвара у границе србијанства, монтенегринства, босанства – што је вечити циљ разних западних политика према српском питању кроз векове. Нажалост, друштвена и политичка криза која је задесила Србију након новосадске трагедије донела је на обе стране супротстављеног политичког фронта пораст не само русофобије, већ и антиинтегрализма.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Спутњик/Лола Ђорђевић