Павић: Да ли ће се избори у Српској понављати док „они“ не добију жељени резултат?

Александар Павић (Фото: Прес центар УНС)

Одлука ЦИК-а БиХ да поништи превремене изборе за председника Републике Српске на 136 бирачких места у 17 градова и општина је, могло би се рећи, била очекивана. Што, наравно, не значи да је била легитимна или исправна.

Једноставно, западној дубокој држави и њеним политичким експонентима није страно понављање процеса изјашњавања народа ако резултат не испуњава њихова очекивања или потребе. ЕУ и про-ЕУ политичке снаге су ту методологију одавно апсолвирале.

Све у име ”европских вредности”, разуме се. Ево неких примера како се то ради у ”демократском свету”:

Случај Ирске

За разлику од осталих чланица ЕУ, Ирска је законски обавезна да стави уговоре на гласање пре него што могу да буду спроведени јер треба да промени свој устав. Али, пошто уговори ЕУ морају да буду једногласно усвојени у целој ЕУ, глас „не“ такође значи да уговор не може да ступи на снагу било где другде. Ирски гласачи су два пута одбацили уговоре ЕУ.

Године 2001, то је био Уговор из Нице – којим је измењен Мастрихтски уговор и који је требало да припреми институције ЕУ за очекивано проширење. Затим је, седам година касније, дошао ред на Лисабонски уговор, који је био покушај да се ЕУ учини функционалнијом.

Само 35% гласача је изашло на гласање о Уговору из Нице 2001. године, од којих је 54% гласало „не“. Године 2008, са Лисабонским споразумом, излазност је била већа и износила је 53%. Међутим, Ирци су поново одбацили промену са 53,4% према 46,6%.

Ипак, у оба случаја, референдуми су поновљени.

У октобру 2002. године, више од 62% гласало је за подршку Уговору из Нице, уз излазност од скоро 50%. Промена мишљења је дошла као резултат интензивне медијске кампање и амандмана којим се обећало да ће Ирска бити изузета од било каквих будућих заједничких европских одбрамбених снага, као и да ће свако даље гласање о Споразуму из Нице ићи путем парламентарног гласања, а не референдума.

А 2009. године, само 16 месеци након првог покушаја – са излазношћу већом за 5% – 67% ирских гласача је подржало Лисабонски споразум, пошто су лидери ЕУ – желећи да на сваки начин одрже споразум у животу – додали неке важне заштитне мере које су умириле ирске гласаче.

Случај Француске

Скоро 55% Француза је у мају 2005. одбацило предложени устав ЕУ, упркос томе што се владајућа политичка елита залагала за гласање „за“. Пошто су и холандски гласачи одбацили нови устав, бриселски труст мозгова се реорганизовао и смислио Лисабонски уговор, који је био доста сличан предложеном уставу ЕУ. Међутим, уместо да замени претходне уговоре, био је то амандман.

Ипак, француска влада је решила да не ризикује са другим референдумом. Уместо тога, одлучено је да о томе гласају француски посланици и сенатори, на посебном конгресу у Версају у фебруару 2008. године. Добијен је жељени резултат – 560 гласова за и 181 против, уз бројне уздржане гласове.

Случај Данске

Данци су два пута гласали за Мастрихтски споразум 1992. Први пут су га одбацили са 50,7% против, уз излазност од 83,1%. Онда је унет низ амандмана, укључујући и изузеће од усвајања евра, па је одржан и други референдум. Овог пута је, са излазношћу већом за више од 3%, 56,7% Данаца гласало за споразум.

Међутим, пошто су француски и холандски гласачи одбацили нови устав ЕУ 2005. данске политичке елите су решиле да ништа не препусте случају, па референдума није ни било – ни о уставу ЕУ ни о Лисабонском уговору, него је ствар поверена у ”сигурне руке” данског парламента, који га је већински усвојио.

(За овај горњи преглед дугујемо захвалност Би-Би-Си-ју, из времена када су се британске политичке елите поигравале са идејом понављања Брегзит референдума из 2016 – наравно незадовољне исказаном народном вољом да се напусти ЕУ. Ипак се на крају нису усудили да је спроведу.)

Но, није понављање избора, односно референдума, једини начин да се прекраја воља европских бирача. Имамо и много скорије примере бруталних забрана неподобним политичарима или политичким групацијама да се кандидују – попут Ђорђескуа у Румунији или Евгеније Гуцул и проруских партија Велика Молдавија и Срце Молдавије у Молдавији.

У Немачкој сада већ најпопуларнија странка АФД функционише под Дамокловим мачем сталних претњи забране, док се у Француској политички систем редовно мобилише у другом кругу избора да би спречио победу Марин ле Пен и њених политичких савезника. А да не заборавимо и на, срећом, неуспели атентат на словачког суверенистичког премијера Фица и перманентну бриселску хајку на Виктора Орбана.

Зашто повезујемо горње европске примере са ЦИК-овим поништавањем резултата председничких избора у Српској? Да бисмо указали на сличност рукописа. С тим што се то у БиХ ради много сировије, без стила. Јер то је ипак део Борељове џунгле изван ЕУ ”баште”.

Није, дакле, ово ексклузивно дело политичког Сарајева, као што то није ни пројекат уклањања Додика са политичке сцене. То је, њиховим језиком говорећи, удружени злочиначки подухват обрачуна и са Додиком и са политиком чији је он носилац, а коју је на овим изборима представљао Синиша Каран.

Суштину те политике је недавно описао Јуриј Пилипсон, директор Другог европског департмана Министарства спољних послова Русије, у интервјуу ТАСС:

”Грађани Републике Српске су направили свој избор – победа Синише Карана, блиског сарадника Милорада Додика, сведочи о подршци бирачког тела политичкој линији иза које стоји патриотска коалиција. Како је Синиша Каран изјавио непосредно након избора, континуитет овог курса, укључујући и развој вишестране сарадње са Руском Федерацијом, биће одржан”, подсетио је Пилипсон, додајући да Москва високо цени пријатељску природу односа са Републиком Српском и спремна је да сарађује у широком спектру области.

У овој изјави руског званичника је сажет главни проблем који и политичко Сарајево и западна дубока држава имају са Милорадом Додиком и његовим политичким савезницима и настављачима.

А уједно се намеће и питање за оне који су, пошто су Додику и још 48 правних и физичких лица крајем октобра скинуте америчке санкције, тврдили да је Додик ”жртвовао” или чак ”продао” Републику Српску зарад својих личних интереса.

Да ли би до овако бруталног покушаја поништавања изборне победе Синише Карана дошло да су Додик, Каран или њихови политички савезници обећали, на пример, улазак БиХ у НАТО (једна од најчешћих тврдњи) или фактичко укидање Српске?

Питање је реторичко, јер је одговор више него јасан. Као и одговор на питање да ли би се званична Москва на овакав начин огласила да је била ”незадовољна” начином на који је руководство Српске успело да скине америчке санкције.

Можда ће сада, на 136 места где ће се избори поновити – бити (још) јаснији избор који се гласачима у Српској нуди. А вреди подсетити и како је природу тих избора оценио руски дипломата Пилипсон:

”Превремени председнички избори у Републици Српској, одржани 23. новембра, били су сами по себи резултат кампање покренуте под притиском западних земаља да се лидер Срба у БиХ, Милорад Додик, незаконито уклони са власти. Упркос наметнутој логици, Милорад Додик је донео одговорну одлуку – добровољно је поднео оставку како би спречио даљу дестабилизацију у Републици Српској и БиХ у целини.”

Паметном доста.