о. Андреј Ткачов: БАКА НЕШТО ЧИТА…

Упознао сам породице где нека бака, смежурана и увенула, лежи тамо као маслачак. Њени унуци и праунуци је воле. Она једе као птица. Кљуца нешто и лежи са књигом, чита. Неке псалме или тако нешто. Певуши нешто себи у браду. А около сви „трчкарају“. Деца иду у школу. Праунуци су у вртићу. Једни имају посао. Други су на одмору. Свима је добро. Сви воле баку. Бака лежи тамо, не ради никоме ништа, заправо – ништа добро или лоше. Просто лежи тамо са књигом.

Онда бака умре. Одрже јој опело. Сахране је. Служе јој помен „девет дана“, затим „четрдесет дана“. А четрдесетог дана, унуци и деца долазе и кажу: „Нешто је пошло по злу у нашим животима. Нешто не иде добро са нашим послом. Нешто нас је све разболело. Нешто нас је све посвађало. Стиче се утисак да нас је бака све држала на својим раменима.“

Тај „маслачак Божји“, тај „врапчић у кревету“, он – са том књигом у рукама – држао је све на својим раменима. А они мисле: „Ми смо тако паметни.“ „А ја сам покренуо свој посао зато што сам тако паметан.“ „Ја сам баш сјајан дизајнер, уметник, јер имам тако велики таленат. Европа вапи за мном. Ускоро ће ме зграбити.“

Сви они мисле да су генијалци. Али та генијалност има другачије корене. Просто, неки свети човек, неко кога сматрате бескорисним, моли за вас. И то је то.

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)