Никита Михалков: ФИЛМСКА НАГРАДА „ДИЈАМАНТСКИ ЛЕПТИР“

Први и кључни догађај Евроазијске филмске академије! Главни циљ награде је стварање платформе за развој националне кинематографије у земљама учесницама и истицање важности духовности, културног идентитета и хуманистичких принципа у савременој кинематографији. Инспирацију за идеју дао је Никита Михалков. Руски председник Владимир Путин подржао је иницијативу. По његовом мишљењу, предлог за стварање награде „превазилази националне границе“. Истинска култура гради се на саосећању и љубави – то је кодекс Евроазијске филмске академије. Стога је главни принцип филмске награде „Дијамантски лептир“: „Свака истина без љубави је лаж.“

Данас је тешко преценити значај стварања Евроазијске филмске академије и Евроазијске награде „Дијамантски лептир“. Када свет доживљава страшне катаклизме, када се уништавају традиционалне вредности и породица, када се у цркви дозвољавају истополни бракови, када званично постоји Црква Сатане, када се газе људски, морални и верски закони, чини ми се да је стварање Евроазијске академије намењено да подсети људе за шта су рођени.

Стога, свако ко жели да учествује у нашој академији може то учинити под једним условом: цениће своје националне, верске, историјске, културне и традиционалне вредности и донеће те вредности у академију кроз своје филмове и дела.

Искрено се надам да ће „Дијамантски лептир“ постати једна од најважнијих награда у светској кинематографији, јер ће победници бити филмови који отелотворују вредности које сам управо поменуо.

Зашто је време „Оскара“ дефинитивно прошло

Није прошло само време „Оскара“. Прошло је време Америке. Америка стари, опада, пропада. Све се мења. Америка из осамдесетих коју смо познавали, волели, разумели и о којој смо сањали – нестала је, уништена сама од себе, сопственом политиком, својим „демократским“ иновацијама, својим квадроберима. трансгендерима, апсолутним кршењима свих људских, моралних и божанских правила. А када се све ово оправдава слободом и поштовањем различитости, то је неистинито и деструктивно.

Стога је „Оскар“ постао апсолутна, такорећи политичка, награда „обласног комитета“. Да би се сада добио „Оскар“, морају се испунити одређени услове, који се обично сматрају знаком демократије, слободе и толеранције. Али у стварности, то није случај. Људи често питају да ли би Русија требало да номинује филмове за „Оскаре“. Да ли имамо гаранцију да би филм који нам се свиђа могао данас да тамо освоји „Оскара“? Не. Па зашто се уопште трудити да номинујемо било шта из Русије?

Руски филм сада може да се квалификује за „Оскара“ као филм на страном језику само ако на неки начин понижава сопствену земљу.

Тада постоји велика шанса да се освоји награда у Кану, Венецији или Берлину, или чак „Оскар“, али иза тога нема уважавања уметности! Тешим се надом да ми је „Оскар“ за филм „Сунчаница“ додељен у време када су се процењивале уметничке вредности и порука филма – то јест, за саму кинематографију. И апсолутно сам уверен да данас ниједан мој филм не би освојио ниједну награду… не би чак ни био примљен у конкуренцију на било ком већем фестивалу на Западу. Баш као што се догодило у Венецији, када су ме замолили да пријавим „Сунчаницу“ на такмичење. И, како ми је речено, директор фестивала је после пројекције рекао: „Два лава су му довољна.“ Уверен сам да то није био разлог зашто нису ни одговорили, већ да је порука филма категорично у супротности са оним што се данас захтева на фестивалима у „цивилизованом свету“.

Ко ће сачувати културу?

Верујем да данас и Русија и евроазијски простор нуде праву наду за очување културе за цело човечанство. Очување и заштита оних непоколебљивих традиционалних вредности које човека чине човеком са душом, са појмовима као што су стид, саосећање, савест, љубав и препознавање сопственог божанског порекла.

Европска култура је дуго била темељ културног простора – и то с правом, будући да су сликарство, књижевност и архитектура просвећене Европе, у многим аспектима, били креатори трендова културног развоја.

Томе су такође допринели односи других делова света према европској култури. На пример, умањивање сопственог значаја од стране Русије у 19. веку, свесно или несвесно, довело је до неговања осећаја стида, осећаја да су Руси, као да су заостали, несвесни напретка и неспособни да разумеју европску културу. Французи су били трендсетери у моди, Италијани у архитектури, а Енглези и Немци у индустрији. Немачки тутори и француске гувернанте су, заправо, образовали руску елиту. Та наша стидљивост, с једне стране, и самопонижавање с друге стране, довели су до тога да су читаве генерације одрастале са осећајем инфериорности. То је, узгред буди речено, изазвало и супротну страну, неку врсту великоруске ароганције. То јест, како је рекао Чехов, „наш понос и уображеност су европски, али наш развој и поступци су азијски“.

Временом је европска култура почела да уништава саму себе. Европска засићеност и удобан живот под заштитом америчког нуклеарног кишобрана довели су до постепене деградације свега што је некада било узор укуса, талента и просвећености. У Европи је свет конзумеризма почео да замагљује креативну потрагу за смислом. Квалитет живота почео је да се одређује количином и квалитетом задовољства. Тежња за друштвеним развојем почела је да се заснива на уништењу тог друштва. Морални темељи на којима се друштво раније развијало почели су да делују анахроно, заостало и недостојно придржавања. То је довело до онога што се назива „Овертонов прозор“. Када је оно што је раније било незамисливо постало прихватљиво за дискусију, тада је постало нужност. Као резултат тога, оно што је било потпуно неприхватљиво постало је норма. Идеја да оно што је природно није ружно престала је да буде релевантна. Управо је ружно постало природно.

Како ће се бирати филмови?

Данас је време да станемо, погледамо око себе, удахнемо дубоко и кажемо: „Момци, нећемо ово да радимо, не треба нам ово, не желимо ово.“ И сигуран сам да је сада савршено време за оснивање Евроазијске филмске академије и награде „Дијамантски лептир“. Tо је најхитнија потреба овог часа. Евроазијски свет и Русија, права Русија, увек су живели своје животе и ишли својим путевима. И нису се умиљавали. То су чинили само они који су желели да буду као неко други у нади да ће им то пружити повлашћени третман. То је исто као и натписи на страним језицима који су преплавили земљу. Због њих је странац који туда пролази несвестан да је у Русији, не разуме у којој се земљи налази. То је дубоки провинцијализам кога се морамо отарасити. 

Враћајући се на награду „Дијамантски лептир“, чија ће се прва церемонија, ако Бог да, одржати у Москви 27. новембра ове године, сви филмови номиновани за награду биће разматрани пре свега са становишта уметничке вредности. Стога, чак и ако морални принципи и вредности уграђени у филм одговарају ономе што проповеда Евроазијска филмска академија, али истовремено квалитет филма не испуњава највише критеријуме, никаква идеологија, никакви морални принципи или традиције неће помоћи филму да буде номинован.

Филмови из такозваних непријатељских земаља такође ће претендовати на награду, али само ако радови које поднесу испуњавају принципе које заступа Евроазијска академија. Могла би се увести категорија слична „Оскару“ – „Најбољи филм на страном језику“.

Евроазијска академија ће се разликовати од свих осталих награда по томе што награда неће бити само чудесни јувелирски рад – лептир кога је направио уметник Јуриј Купер од неколико хиљада дијаманата – већ и новчана награда: „Најбољи филм“ добиће суму еквивалентну милиону долара, а свака наредна номинација – 250.000 долара. Филмски ствараоци из земаља које су се донедавно мучиле да се такмиче са Холивудом добиће снажан подстицај за развој своје националне кинематографије захваљујући овим наградама.

(tass.ru/specialprojects/brilliantovaya-babochka; превео Ж. Никчевић)