Формира се блок против нове бизарне акције европских ратнохушкача

© AP Photo / Michael Sohn

Мађарска и Словачка противе се ирационалној идеји да се Кијев додатно наоружа, а њима би могла да се придруже Чешка и Бугарска. Могуће је да им се придружи чак и Белгија. Ово је криминални чин отимања нечије имовине, без обзира на образложење. Таква одлука била би преседан и отворила би питање да ли је иједна земља више сигурна ако држи новац у ЕУ.

Овако политички аналитичар Драган Петровић коментарише могућност да се поједине земље Европске уније супротставе даљем финансирању и наоружавању Украјине.

Словачки премијер Роберт Фицо изјавио је да се никада неће сагласити са планом да се издвоји 140 милијарди евра за помоћ Украјини, јер би то значило још сигурне две године рата и убијања. Премијер Мађарске Виктор Орбан рекао је да још има времена да се реагује на планове ратне економије Брисела, а да бриселске бирократе предлажу ратни план који би угрозио сва мађарска социјална и финансијска достигнућа остварена последњих година.

Вишеградска група

Петровић каже да Словачка и Мађарска представљају зачетак једног блока, чему је Европска унија и раније сведочила. Постојао је блок земаља предвођен Италијом у време ковид кризе, које нису хтеле да се повинују често суманутим идејама из Стразбура и Брисела. Потом се формирао блок предвођен Мађарском, Пољском, Чешком и Словачком којима су се у пракси придружиле и Хрватска и Словенија, а које су се супротстављале одлукама Брисела у мигрантској кризи.

Сада имамо слична супротстављања поводом украјинске кризе. Имамо и групу земаља које не желе да прихвате политику ЕУ у вези са Трамповим царинама. Европска унија у суштини пуца из случаја у случај и све више личи на савез невољних него на заједницу која дели јединствену политику, рекао је Петровић за Спутњик.

Он напомиње да се чак и француски председник Макрон противи идеји отимања руске имовине за финансирање Украјине, већ предлаже отимање ,,само“ камате, а не главнице руских средстава.

Обрнуте улоге

Мађарска и Словачка су се протеклих година профилисале као суверенистичке државе које држе, пре свега, до својих националних интереса, а које се повинују ЕУ директивама само онда кад им не иду директно на штету и када их је немогуће избећи. Оно што је сада очигледно, објашњава наш саговорник, јесте да поред њих постоји један број политичара који се, без неког видљивог разлога, против својих националног интереса и упркос историјским чињеницама, понашају крајње антируски. То је, истиче Петровић, заиста велико изненађење, јер су до сада сви већ навикли да су САД, уз Велику Британију и НАТО , деценијама биле ударна песница антируске политике. Тада се стицао утисак да се Француска, Немачка, Италија и још неке земље у мањој или већој мери опиру томе, али данас неке друге земље воде главну реч.

Сада имамо феномен да се у Америци, из прагматичних разлога, све више сагледава чињеница да се не може постићи било какав позитиван резултат против Русије, чак и уз наставак пуног снабдевања и подршке Украјини. Садашња администрација у Америци сматра да треба ићи ка некој врсти компромиса, односно пораза Украјине на садашњим линијама раздвајања. Дакле, парадокс у свему овоме јесте да се Трамп залаже за компромис, а да сада у Европској унији постоји један број политичара који води непопустљиву и, слободно можемо рећи, ирационалну политику.

Оно што је још чудније, наставља Петровић, јесте да је та политика, чак и ако је антируска и проукрајинска, у својој суштини ирационална. Продужетак сукоба у садашњим околностима доводи само до нових територијалних губитака за Украјину и великих жртава на обе стране. Та политика је нејасна, збуњујућа и ирационална, а када се има у виду да престанак привредне сарадње са Русијом, увођење санкција и прекид увоза руских енергената наносе огромну штету управо тим земљама, читава ствар је још бизарнија. То лидери Мађарске и Словачке врло добро разумеју.

Сада идемо корак даље у тој ирационалности: ЕУ жели да заплени суверену имовину Руске Федерације — земље са којом нису у рату — и да том имовином финансирају Украјину. То би било рушење свих принципа. Подсетићу да су у оба светска рата банке у Швајцарској и Шведској остајале недирнуте, без обзира на то ко је са ким ратовао. Дакле, чак и да су земље ЕУ у рату са Русијом, а нису, не би имале право на такав чин.

Милитаризација се не може спречити

Петровић сматра да се милитаризација појединих земаља, попут Немачке, не може спречити. Прва у свету по улагању у војску је Америка која је до сада улагала осамсто милијарди долара, а Трамп је ту цифру повећао на хиљаду милијарди долара годишње . Међутим, Трамп покушава да умањи средства улагана у војне базе и НАТО, а да тај трошак преузму европске земље. Дубоко иза Америке се налазе Кина и Русија. Одједном се ту појавила и Немачка која ће, по Петровићевом мишљењу, готово сустићи ове земље.

Немачка ће према неким наводима улагати више од 150 милијарди долара годишње у наоружање и то се не може спречити. Уколико Немачка то жели, а на исто подстиче и друге европске земље, онда то значи да они имају неке амбиције које нису само везане за украјинску кризу, већ и за прерасподелу моћи, попут Вајмарске републике у 19. веку. Оно на шта се може утицати, а ту ступају на сцену земље попут Мађарске и Словачке, јесте да се при Европској унији одредба о колективном дизању средстава за НАТО од 5 одсто доведе у питање. То би могло да се сведе на ниво необавезног договора, а не императива за све чланице. Већ видимо да Италија тврди да нема тих пара, а да ни у Шпанији не влада велико расположење за тако нешто.

Гусарско-криминалан чин отимања главнице заробљених руских средстава представљао би корак без повратка у рушењу банкарског и међународног повратка, после чега више никаква правила не би важила, тврди наш саговорник. Мађарска и Словачка сада перу руке од тога. Орбан је врло спретно искористио корупциони аферу енергетског сектора у Украјини где је доказано да је пар министара отуђило најмање сто милиона долара, након чега је децидно рекао да Мађарска неће више учествовати ни у каквом финансирању Украјине.

Долазе црни дани за помоћ Украјини, а Мађарска и Словачка то виде. Ако би се челници ЕУ одлучили да конфискују руска средства и на тај начин омогуће додатно финансирање Кијева, то би био преседан који би уздрмао међународни правни и економски поредак, закључује Петровић.