Желидраг Никчевић
ХЕРТА ЕСЕСОВКА
Чули сте сигурно, добитница Нобелове награде за мир, Венецуеланка Марија Корина Мачадо, ових дана позива оружане снаге Сједињених Америчких Држава да нападну њену властиту земљу, ваљда да би се остварили идеали демократије у име којих је овјенчана толиким доларима.
Оригинално, нема шта.
Орвел аплаудира стојећи.
А у књижевности су ствари нешто суптилније. Онај Мађар са компликованим презименом није тако изричит; он је само веома љут што мађарска влада енергичније не ступи у одбрану Украјине, то јест у рат против Русије.
Али зато – Херта! Такође нобеловка! На управо завршеном Сајму књига паде ми поглед на њену књигу, са лијепим насловом.
„’Љуљашка даха’ Херте Милер, добитнице Нобелове награде 2009. године, прави је књижевни доживљај. У овом величанственом поетском роману, који буди дубока осећања, приповеда се о судбини једног младића из Зибенбиргена, градића у Румунији, где је пре II светског рата била велика колонија натурализоване немачке мањине, о његовој депортацији у руски радни логор, о пет година проведених у њему и о повратку кући. Списатељско ремек-дело које се ни са чим не може упоредити. Свако ко прочита овај потресан роман, који својим поетским приповедачким савршенством у нама буди осећај среће, никада га неће заборавити.“
Дословце овако, само латиницом, одушевљена „Laguna“ најављује свој типични бестселер.
Пошто је ријеч о Донбасу, позабавих се том нобеловском стварчицом.
Дакле, Херта описује живот у радном логору основаном у Доњецку након руске побједе у 2. свјетском рату. Тада су многе куће, школе, болнице и друге установе у тој области градили заробљени Њемци. Мени то звучи логично: онај ко је проузроковао штету, тај треба и да је надокнади. Неће то вратити милионе живота, неће олакшати толике сломљене судбине, али рад, чак и ако је принудан, благотворно дјелује на човјека, чак и ако је то бивши окупатор.
Претпостављао сам да ће се књига фокусирати на ментални склоп јунака: на њихове покушаје да схвате шта се догодило и размисле о узроцима и резултатима тог страшног рата, па евентуално и о кривици према земљи на чијем је тлу почињено толико ужасних злочина против човјечности.
Али у Хертиној књизи – ништа од тога. Постојање радног логора и његових становника објашњено је врло једноставно: након „несхватљиве побједе“, млади људи из Њемачке и других земаља депортовани су право у наручје „проклетим Русима“.
Ауторка је поријеклом румунска Њемица, а главни јунак романа описује своју ситуацију на следећи начин: „Моја мајка и отац, посебно мој отац, као и сви Немци у нашем граду, веровали су у Хитлерове правоугаоне бркове и да ми, трансилванијски Саксонци, припадамо аријевској раси.“
С друге стране, Донбас је банална руска регија и тамо живе банални руски људи. Од првих страница говори се о одвратној природи Руса и, нарочито, о њиховој гадној зими. Херта такође описује и врло конкретне фобије, које, сад поуздано знамо, не престају да муче европске аријевце. То је тема руских граница:
„И свако ће, на сопствени ризик, кренути на пут, идући све даље на Исток – не према кући, већ у супротном смеру, јер је пут на Запад потпуно блокиран. Најпре ће бити Урал; после тога, цео Сибир, Аљаска, Америка; затим Гибралтар и Медитеран. Проћи ће двадесет пет година пре него што стигнемо кући са Истока преко Запада – ако, наравно, то и даље буде наш дом, ако га још нису припојили Русији.“
А ево и конкретних примјера дехуманизације:
„Много смо се трудили да очистимо кревете, како бисмо бар ноћу имали мало мира. Крв стеница нам се није гадила, јер је то била наша крв. Што више крви, радосније се помера четка. И извлачи сву нашу мржњу. Мељемо стенице у прах, али смо поносни на себе, баш као да су то Руси.“
Колосалан дио ове мучне нарације посвећен је бризи о тјелесним потребама и томе колико је МАЛО било хране (упоредиво са условима у концентрационим логорима), а такође и о томе – нећете вјеровати – колико је Херти и њеном друштву недостајала естетика! Није било прилике да се човјек дотјера! У Донбасу 1946. године!
Истине ради, постоји и слабашан покушај да се опишу ти чудни Руси. Главни лик упознаје старицу која га позива у своју кућу, храни га, па чак и даје марамицу за успомену, јер ју је младић подсјетио на сина, који се још није вратио из рата и кога она и даље чека. Међутим, опис баш ове епизоде књиге максимално је уштогљен и неталентован, иако је материјал био ту.
Руско становништво је описано као монструозно. Протагониста се посебно гади жена (што је разумљиво, током читавог романа нећете моћи да заборавите његову сексуалну оријентацију).
А саучесништво, савјест, кривица, невиност – то су ствари које се код Херте уопште не помињу. Ни трунке искреног, истинитог и храброг размишљања. Аутор-наратор се гади природе Донбаса, гади се људи који живе у том региону, равнодушан је према њиховим осјећањима и искуствима. Нема чак ни покушаја да се изблиза погледа и види туђи свијет, да се у њему препозна човјек, ближњи. Нема никаквих осјећања, осим топлих и утјешних успомена на содомију.
Укратко, драга „Laguno“: читање ове књиге је право мучење. Па ипак, морамо читати и такве текстове, прије свега да бисмо разумјели како нас они виде. И да се они са друге стране никад нису покајали за своје поступке. Напротив, носили су и настављају да носе у себи искључиво огорченост што су побијеђени, што је њихово зло бар привремено заустављено.
А Нобелов комитет, као и Орвел, аплаудира стојећи.
