Милева Лела Алексић: Зла инсана је тешко образом везати
Милева Лела Алексић
Jош бејаху на територији турске царевине, кад их сустиже јак пљусак ледене кише, праћене снажним ветром. Тимотије застаде, неодлучан у својој накани да ли да се спусте до хана у долини, преноће и нахране коње. Раније је коначио на том одморишту крај пута, али не беше сигуран да ли је још жив стари Ибро, којему је могао поверити и свој еспап и свој живот. Киша је падала све јаче, натапала је њихове кабанице и шубаре. Коњи су се саплитали о крупно камење на џади. Старац одлучи. Коначиће у хану који се назираше у долини поред Ибра. Заогрнути мокрим кабаницама, под плаштом суморне ноћи, спустише се до пространог хана. Тимотије се издвоји и крену сам да извиди прилике, баци око по гостима и процени прети ли им каква невоља. Уосталом, он је преко рамена пребацио свој живот. Ово што му је преостало је награда или казна од Бога. Ко ће то знати? На домаку хана, запахну га тешки мирис из штала за коње. Трепарава светлост са чађавих фењера се провлачила кроз одшкринута масивна врата од дебеле храстовине. На прагу га дочека устајала топлота која се разливаше пространом гостопримницом. У високу тучану пећ млади сеиз убациваше крупне цепанице буковог дрвета. Мириси шербета, пилава, печене јаретине заголицаше прозебле ноздрве путника у мокрој кабаници, који у том трену више подсећаше на неког митолошког јунака из древних прича, неголи на народног трибуна и поклисара. За расклиманим дрвеним столовима седело је неколико млађих мушкараца, повлачећи из дугачких муштикли љути дим у прерано прозукла плућа.Тимотије их осмотри брзим погледом, покушавајући да докучи којој фели припадају. Учини му се да су безопасни беспосличари који краду Богу дане у доколици, испијајући свој живот уз чашу салепа или врућег шербета. У угловима загушљивог хана, испружени на свеже простртој слами, спавало је неколико мушкараца одевених у похабано варошко одело. И у сну су једном руком држали кубуру, а у недрима кесу са новцима од продатог еспапа. Мирис устајалог зноја мешао се са мирисом сомуна и печене јаретине коју ашчија изнесе за сто дангубних гостију.
Иза похабаног паравана од тамнозелене чоје појави се погурена, мршава фигура старца у плавим чакширама и умазаном кафтану, који је некада припадао отменом господину. Слепљени перчин, од нешто преостале косе, провиривао је испод невешто везаног турбана. Тимотија привуче шум саплићућих корака који су се кретали према њему.
̶ Селамет ти, мој стари јаране. Каква те невоља доводи у ово глуво доба у ову шејтанску јазбину? ̶ зачу се глас старога Ибра.
Тимотијево лице бљесну светлошћу давно стеченог пријатељства. Шта су све сачувале године његовог времешног пријатеља. Колико тајни које главу чувају је поверио овом погуреном инсану, који се одавно примакао мезару, али га нека сила још држи у овом хану скрајнутом од царског друма и обесних сејмена. Није му дозволио да се куне својом вером и својим Богом. Њему је увек веровао на реч. А било је ту свакаквих тајни од којих се и Ибру померала памет у глави, али је одржао чврсто пријатељство, стечено још у младим годинама.
̶ Добра ти срећа, мој јаране и побратиме. Хвала Богу да те затекох у крепком здрављу. Још смо ми кадри овој млађарији оборити руку у надвалчењу снаге, још нас има, мој Ибро. Идем са још једанаест друга за Стамбол. Имаш ли мјеста, у оној другој соби, да их склоним од ових сумњивих очију? Нешто су ми пртени и непоуздани. А ја и ти да се после поистилаву издиванимо.
̶ Доведи их, ајде, ајде. Сад ћу ја заповедити да им се спреми конак, заложи ватра. Да се просуше аљине и угрију се. Оћете ли вечерати? И то ћемо уредити како ваља.
У дугачкој, помало мемљивој просторији, сместише се Никола и његови сапутници. Спретни сеиз очас поскида синије са чађавих зидова. Окачене на дебелим чавлима, стрпљиво су чекале путнике намернике. Док су ширили мокре кабанице поред разгореле бубњаре, на синијама већ замириса топла чорба од јагњетине. Мали мекани сомуни су још мирисали на фуруну у којој су се пекли. Златножута хрскава кора је мамила њихова гладна уста, али они остадоше уљудни и достојанствени. Сачекаше да им стари Ибро пожели пријатну вечеру, да се први послужи њихов путовођа, па тек потом приступише укусној храни. Николи се копрена туге навукла преко лица. Једе полако, дубоко погружен у своје мисли. Пред очима му стално Сокин лик и оне широм отворене зенице у којима по први пут угледа себе, украшеног њеном безмерном брижношћу и љубављу. Ето, сина су родили, кућу скућили, а он тек пред полазак на пут упозна своју жену тако чудесно промењену. Само да се обави ово што се мора, да се ако Бог да здрав и жив врати кући. И он ће преко Увца, па у Србију, да у миру проживи свој живот са Соком.
– Што је, побратиме? Бујрум, дивани што те нагони у ову мрклу ноћ овим козјим стазама и богазима. Е, није то више за твоје старе кости. Мој јаране, беше наше. Сад смо само за кућу и хећима. Да нам старе кости лијечи. А ко да је јуче било кад је у овој диванхани пјевала Ајша шејтаница. А ти, сјећаш ли се, бацаш дукате пред њене шалваре, па фес гњечиш у шакама ко безуман. Јес, бјеше некад. Живот ̶ то ти је шупље решето. Истече док учиниш дланом о длан. Јаххх… Но, збори. Што су ти се у гуту веђе свезале? Одите у Стамбол? У трговину или вас је мука на пут упрегла?
̶ Е, мој јаране… Камо среће да ме је Бог позвао коју годину раније. Да не доживим и не видим зулум и муку – и моју и сиротињску. Нема више у овом земану Ибра и Тимотија. Нема вјере, ни чиста образа. Све се истурило, прозлило, осилило. Не боји се ни Алаха, ни султана. Откако нам дође нови ага, крв нам ђедовска у жилама пропишта. Догорело до ноката. Поштени и мирни Турци нас не могу заштитити. И њихова глава се клати на раменима. Кабадахије и сејмени се острвили ко орлушине, да нам трага затру. Није више нарез од десетка, већ на пола и то бољу половину аги. Трули му и буђа се жито у амбарима, док народ скапава од глади. Ми поштујемо султана и његове законе. Идемо да иштемо његову милост, да нас од овог јада спашава. Нека нам пошље другог агу. Ето ти целе истине.
̶ Јаххх, зла нафака. Зла инсана је тешко образом везати. Мој јаране, биће што мора бити, што земан донесе, трпјети се мора. А имадосмо ми и љепшијех дана. Ајде ноћас да се сјетимо дана кад бијаше части у људима, дерта и мерака. Ко зна да ли ћемо се још икад срести. Оћеш о Ајши да ти зборим, о њеној злехудој нафаки?
̶ Е, Ајша, Ајша… Ко јуче да бејасмо млади. Удаде ли се Ајша? Који дилбер беше вредан њене љепоте? Но, не вјерујем да је неко могао укротити њену пустоловну нарав.
̶ Наиђоше једног љетњег дана објесне дахије. Млади, брекће им снага у жилама. Доље око шедрвана посједали по трави неки трговци. Заноћио караван овдје, у хану. Што не могаде стати у одаје, заспа овдје, испод липа. А Ајшу шејтан доведе на сабах у хан. Ти знадеш да је она пјевала ноћу, док не малакше и гласом и телом. Оденула се у широке свилене шалваре, узан јелек пуца на прсима, звече ниске дуката око врата. Нит се зна да ли љепше пјева, нити да ли заносније игра. Јече даире, а она ко чигра игра око шадрвана. И све некако у дерту, заносно, омамљиво. Поскакаше онако буновни инсани, не знају да ли су у рајском врту или на седмом небу. Ни очи нису отворили сасвим, дреше кесе са дукатима. Бацају пред Ајшине ноге. А њој никад није било стало до дуката, већ до севдаха. Везене нанулице на ногама се приљубиле уз њено босо стопало. Но, она их у заносу збаци с ногу, па босонога обиграва око слуђених гостију. У бунилу, по нека рука крене према њеном гипком телу, али јој она умакне на дохват слуђене распомљености. Ајша… Гарантујем ти главом и брадом да никоме није поклонила ни зеру мерака. Ето, беше јој некако мило да ишчикава, изазива, у томе беше њено ашиковање. Једном је шаку дуката бацила пред ноге неком богатом дубровачком трговцу који јој понуди кесу дуката да с њом преспава у хану. Презриво је шутну пред његове распомљене очи и заигра ко никад прије. Неки тешки јад је ломила кроз игру. Одбијао се од њене замамне бокове. Да ли привучени пјесмом и даирама, ни сам не знам откуда, ударише у авлију нагиздане дахије. Мене нека слутња жацну подно ребара. Пођох да склоним Ајшу, кобајаги грдећи је, све је једном руком потискујем према хану, а она пјева, не мари за ме. Пре него што изустих „Бјежи, Ајша“, шчепа ме за перчин један од оних силника. Схвати Ајша, али касно. Ко да је перце од голубице, подиже је у наручје она зла душа. „Не дај ме, бабо“, јаукну стиснута у крупним шакама оног безумника. Кад схвати да јој не могу помоћи, потрга са врата ону ниску дуката и баци је у траву. „За мој мезар, бабо, за мој мезар“, јекну, пре него је винуше на коња којим одјездише. Не прође много земана, стиже абер да се Ајша искрала из харема. Како је то успела, остала је тајна. Говоркало се да се њеној заносној љепоти смиловао стражар на капији. Њено тело су нашли чобани у кањону. Скочила је са највише стене, да не живи, не живећи. Ослободила се. Веле да јој је на уснама титрао осмјех. Ето, мој Тимотије. То ти је живот. Сачувах ту покидану ниску дуката. Ту је и понеки твој талир. Да га узмеш, за успомену на нашу младост и на Ајшу. Ко зна да ли ћемо више диванити, мој јаране. Јаххх… ̶ с дубоким уздахом заврши своје казивање стари Ибро.
Пре него сунце провири иза гора, кренуше пут Стамбола одморни коњи и забринути јахачи. Тимотије се дуго опрашташе са верним пријатељем.
̶ Нека нам и потомци буду као и ми, да буду људи ̶ прозбори Тимотије, док се опрашташе од старог пријатеља.
̶ Нека тако буде, нека буду честити инсани ̶ узврати Ибро, ослањајући свој истрошени живот на дебелу тојагу.
(Одломак из романа „На темељу вере и непокора“)
