ИЗМЕЂУ КРАТКЕ ПРИЧЕ И БРИТКЕ КРИТИКЕ
(О умјетничком и критичком стваралаштву Александра Саше Ћуковића)
Међу писцима и новинарима из Црне Горе Александар Саша Ћуковић чини несумњиво једну од најпрепознатљивијих личности савремене књижевне сцене у ширем региону. Стваралаштво, са које га год стране покушали сагледати, није лако сврстати у једну категорију, јер се подједнако успјешно сналази између књижевне прозе, поезије, есејистике и оштрог новинарског пера. Он није само писац, већ и интелектуалац, ерудита у класичном смислу те ријечи, који се не устручава да се бави горућим друштвеним питањима и да критички преиспитује стање савременог човјека, онаквог какав јесте и кавим га чини савремено окружење. Поетски одјек му се одликује дубоком самосагледавањем, стилским мајсторствима и беспоштедном потрагом за суштином у свијету оптерећеном површношћу и преокупацијама најразличитијих недоречености. Кроз збирке прича Кад скидају крила, Споредни поредак, књигу поезије Херостратов асистент, есејистичке текстове (…), он низом приступа траг за идентитетом, питањима егзистенције, отварајући при том моралне дилеме савременог друштва, које се креће од ивице ка ивици, од руба к рубу. Интелектуална оштрина је оно што се незаобилазно препознаје код Ћуковића, а његова умјешност да наизглед мале, интимне, затворене и недодирљиве приче претвори у универзалне концепте посвећене људској природи, потврђује његову књижевну имагинацију и преокупираност словом као извором текста и надахнућа. Његово твораштво није само рефлексија коју даје друштво и друштвене околности, већ и огледало у којем се зрцале сви изазови савременог живота, као што је отуђеност, потрага за смислом и борба за очување свесвог интегритета, онаквим какав јесте и кавим би требало да буде. У преплитању личног и општег лежи снага његовог поетике, која подстиче на размишљање и превазилази пуку дескрипцију, постајући нови простор за нову мисао. Поставља питања, он не нуди просте и самосвојне одговоре, чиме читаоца активно укључује у дијалог, креће се линијом продуженог писања, гдје читалац и када затвори задњу страну, остаје дубоко међу корицама дјела, творећи неки свој свијет и опредјељујући сопствена размишљања.
Александар Ћуковић је рођен 1991. године у Никшићу, граду који има богату културну и књижевну традицију, граду који је недавно постао и Европско престоницом културе, али је и у граду који је више десетина година проживљавао турбулентне економске и друштвене промјене, кризе и елементарне недостатности. Одрастање у друштву транзиције, каква су углавном била друштва посблковског доба „реформи“ допринијело је да Ћуковић крене неким другим путевима, и уобличи га као писца и интелектуалца. Никшић као град специфичне природе и психологије, осебујне менталне енергије и историјског насљеђа, помогао је у развијању критичког духа, док је Подгорица, као центар политичке и медијске моћи, допринијела његовом новинарском ангажману. Кроз новинарски рад, Ћуковић је брусио свој критички поглед на свијет, прогледавши неким другим очима на све уочљивије аномалије. Двострука улога – писца и новинара – омогућила му је да ствара дјела која су утемељена у стварности, али истовремено надилазе пуку фактографију, окрепљују чињенице преко којих досежу до универзалних егзистенцијалних истине, али и заблуда.
Ћуковићев књижевни опус обиљежен је префињеним стилом и тематском разноликошћу, а његове књиге свједоче да се ради о зрелом и писцу који дубоко промишља сваку написану ријеч. Збирка прича Кад скидају крила дала је значајну свјежину овдашњој прозној сцени. Приповијетке се баве унутрашњим ломовима, губитком илузија и суочавањем са суровошћу стварности, са покушајем еманципације и литерарним дометима који нас приближавају не само дјелу, као таквом, него и нама самима. Користећи кратку форму како би покушао да кроз „брзо“ причање ухвати суштину сложених људских емоција, он веома често остављаја читаоца пред моралним дилемама и запитаностима. Карактеристична је његова употреба симбола и метафора, као и експресивност, чиме додаје вишеслојност, својим наративним рјешењима
Књига поезије Херостратов асистент, наишла је на посебан пријем публике, а посебно књижевне критике. Назив збирке, који кореспондира са античко митологијом, усмјерава нас ка пољима деструкције, амбиције, слабости и чврстине истовремено, при чему аутор по сваку цијену жели да избјегне професионалне „трке“, критикујући у исти мах оводобно друштво које глорификује, баналности, скандале и површности. Он дакле, настоји да покаже сву апсурдност таквог оцртавања, истрајавајући на модерном, често испитујући крајње границе властитог постојања и савременог друштва, па сам тим и себе у таквом друштву.
У збирци прича Споредни поредак Ћуковић, могли бисмо рећи, усмјерава пажњу на људе са извјесне маргине и оне који се не уклапају у систем, приказујући њихове унутрашње борбе и преживљавање у друштву које их не прихвата, а често и презире. До изражаја нарочито долази психолошка карактеризација јунака, која је обојена најјаркијим бојама, при чему посебан утисак оставља осјећај ауторов разумијевања такве позиције, коју Ћуковић гледа „из оштрог угла“ са осебујном критико таквог приступа wиховима судбинаа и животима.
Збирка прича Страх од игре, бави се темама страха, унутрашњих трепета, магијских снова, неизвјесности и савремених изазова којима човјек мора одговорити а да ни сам није свјестан на који начин. У концепту глобалне недоречености, док је још све неизвјесно и смјештено на неколико вага, ова књига чини ауторов покушај да анализира неприлике којима је прожет модерни човјек, страх, несигурност, дрхтаје…
Као дугогодишњи новинар и колумниста, стекао је неупитно мјесто оштрог и аналитичног есејисте. Посебно бисмо могли говорити о такозваном „терору разоноде“ у којем обгрљава просторе који другима или нису били блиски или их нису разумјели.
Баш у књизи таквог наслова – Терор разоноде Ћуковић разобличава разоноду, забаву и дерт као лошу праксу савременог човјека и његове потрошачке свијести, усмјеравајући га ка контемплативним просторима човјековог ума. Он је успоставља дијагнозу, већ бисмо прије могли рећи да Ћуковић позива на буђење критичког духа, на борбу за слободу изражавања и праведност у друштву, на човјека као извор окрепљујућег бића чији се дух не може замијенити провизоријумом
Ћуковићев рад је, рекли смо, већ одавно препознат, у оном најафирмативнијем смислу, због чега је и добитник бројних домаћих и међународних награда.
Интроспекција без дна, која је темељ његовог писања, омогућава му да проникне у комплексност људске природе, у његов дух и његову душу, да тамо потражи мјесто можда и себи самом. Он не скрива тамне страна личности, покушавајући да их дубље истражује, што и wеговим ликовима даје самосвојност, егизистенцијалну препознатљивот или онтолошку запитаност.
Ћуковић, дакле, осликава свијет у којем се индивидуална судбина мијеша са универзалним и колективним траумама и друштвеним, односно људским кризама, стварајући тако осебујан и вишедимензионалан и интригантан приповједачки мозаик. Његово дјело је, у суштини, потрага за смислом у времену апсурда, што га чини писцем сврстаним у ред модерних егзистенцијалистичких стваралаца.
На крају можемо рећи да Александар Ћуковић надилази границе жанрова и форми, речено са виђеним, проживљено са промишљеним. Зато је и његова књижевност интелектуална авантура која истражује дубине људске психе и пропитује моралне и егзистенцијалне дилеме, као када вајар длијетом обликује своју мисао.
Коначно, Ћуковићева посвећеност и ангажман чине га кључним свједоком и критичарем доба у коме и сам егистира Његово дјело је више од прича и есеја – оно је документ једног периода, али и порука – тестамент онима који долазе и чији наставак те борбе снажи дух и потпискује неразговијестност, инерцију или површност
Као што и сам истиче, поезије нема ако није субверзивна, а та субверзивност је присутна у сваком сегменту његовог писања. Кроз поетски језик, Ћуковић се не само критички обрачунава са стварношћу, већ нуди и неку врсту утјехе, показујући да се и у „оковима пјесме и кратке приче“ може пронаћи слобода и отпор.
