
Какав је то сан био,
мој пријатељу,
сан који је трајао
скоро три деценије.
Сан да ће ова моја
браћа и сестре
одједном
ипак
отворити очи
и видети.
Да ће хтети
а онда и смети
да отворе очи.
Или да ће можда
њихово срце
некако да удари јаче
да залупа
што би се рекло.
И да их пробуди.
За сада ништа.
Моја браћа и сестре
се и даље кезе
и стењу
у том свом гушању
једних са другима.
А истина је ту видљива
и ван мог сна.
Истина лака,
једноставна.
Ето, погледаш ту
колевку како је
неки (oни досадни као
пролив) зову
и видиш.
Али видети њу
ипак захтева
да се отворе очи,
да срце забубња.
И ту је тај проблем.
За моју браћу и сестре.
Посебно за оне што су писмени
и лепи.
И досадни као пролив.
Они што своје наде
дају другом.