Образложење жирија за доделу „Велике награде Иво Андрић“

Жири за доделу „Велике награде Иво Андрић” у саставу: Желидраг Никчевић, Душко Певуља и Слађана Илић (председник), одлучио је да се „Велика награда Иво Андрић” за животно дело за 2024. годину додели књижевнику, новинару, књижевном и музичком критичару, пијанисти, режисеру и есејисти Алесандру Барику (Торино 1958).

Алесандро Барико завршио је студије филозофије, као и конзерваторијум на одсеку за клавир. Написао је четрнаест романа, више есеја и сценарија. Многа његова дела суекранизована и постављена на позоришне сцени. Обиман је и значајан његов рад на

телевизији, филму и у позоришту. Његов први роман Замкови гнева доноси му значајна европска признања, а романи Свила, Пијаниста и Сити светску славу.

„Реч је о автору који сваком новом књигом осваја неку нову списатељску територију и због тога од краја 1990-их година интерес за његово стваралаштво само расте. Барико је увек свеж и иновативан, мајсторски демонстрирајући метаморфозе имагинације и њене неисцрпне могућности. Један од највећих савремених европских писаца себе види као занатлију који ради, размишља и посматра свет. У писању је, каже Барико, најважније пренети енергију, а лепоту и таленат доживљавати као дуготрајне, скоро вечите процесе, баш као и само писање. Сматрајући да су историја и политика прецењени, као најважније тренутке егистенције он види рођење, смрт, сусрет, тишину… истичући да људи сами плету животно ткање и бирају боје свог живота“, наводи се у образложењу жирија

Главни јунаци његових романа, подсећа жири у образложењу, су обично велики путници, авантуристи и ствараоци.

„Они кроз свет лутају маштајући, преиспитујући га погледом и додиром… Како сам каже, писање је неодољива људска потреба, инстинкт, потрага и путовање. Потребу да читав свој рад обележи причом Барико наводи као универзалну човекову тежњу: стварање неког другачијег, суптилнијег и комплекснијег живота. Због тога често пише о посебности која нас чини истовремено различитим и веома повезаним. Барико приповеда топло, са истанчаним осећајем за патњу, усамљеност и тугу. Лирски сугестивно описује посебна стања духа, промене и сумњу, кроз богату игру речи и стилова, али и кроз благу иронију и шалу, остварујући изненађујући и фасцинантни спој стварности и фикције“, наводи жири.

„Његови јунаци по свему су нетипични, па су, у складу с тим, особена и њихова размишљања, начин живота, однос према ближњима. Пратећи њихове путеве, читалац ће разумети и њихов однос према времену и према онима који их чекају. Унеколико то јесте породица, а увек јесу жене. Мотив жене која чека и која неупитно прихвата одсуство мушкарца и све оно што његов повратак доноси, јесте један од доминантних мотива у Бариковим делима. Приповедајући о томе, јунак приповедач као да жели да потцрта неуништиви ерос међу њима, који ничим не може бити нарушен. Књижевност одувек настоји да одговори на ова крупна и деликатна питања. Сваки писац то чини на свој начин, у оквиру поетика које, ипак, нису само ствар врхунског заната. Да јесу, било би много врхунских прича, и књига, које личе једне на друге. Барикове књиге, међутим, не личе на друге, увек су посебне, упечатљиве и бескрајно занимљиве. Због свега наведеног, сматрамо да је Алесандро Барико достојан добитник „Велике награде Иво Андрић” за 2024. Годину“, стоји у образложењу жирија.

Велика награда Иво Андрић“ за 2024. годину одлуком истог жирија додељена је Небојши Јеврићу за збирку прича Мртви дим (Српска књижевна задруга, Београд 2024).

Небојша Јеврић рођен је 17. маја 1959. године у Бијелом Пољу. Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Писац је, новинар, ратни извештач. Писао је за Дугу, НИН, Политику, Јединство, Стварање, Књижевну реч, Експрес и многе друге недељнике, дневнике и месечнике. Међу бројним књигама, објавио је више приповедачких: Црни кофер (1981), Адамова глава (1983), Тихи Тат (1990), Бајке (1994), Српски рулет (1995), Херој на магарцу путује у Хаг (1998), Кокошињи рат (2002), Фајронт (2002), Луда кућа 1 и 2 (2012), Осми патуљак (2017), Приче уличарке (2019), Ђавоље јаје (2021).

„Збирка прича Небојше Јеврића „Мртви дим“ (СКЗ, Београд 2024) могла би се мотивски сврстати у већ постојећи низ веома значајних остварења савремене српске прозе, у чијем средишту се налазе управо друштвени маргиналци. Колико год се, на први поглед, чинило да је реч о онима који живе неке паралелне животе, поред нас, и да између њихових судбина и егзистенције већине обичних људи не постоји тачка пресека, након читања, под јаким утиском о дубини бића Јеврићевих јунака и ситуацијама и времену у којима су затечени, схватићемо да су њихови светови заправо судбински преплетени са стварношћу свих нас“, наводи се у образложењу жирија.

„У прилог томе сведочи атмосфера узаврелог велеграда, али и оних скривених места у којима је данас врење такође интензивно и трауматично. Ако размотримо позиције Јеврићевих јунака, уочићемо да се ту стварност ефектно прелива у књижевност, а

књижевност у стварност, и да је тај неоверизам крајње заводљив и сугестиван. Иако посве таман, на тренутке и језив, у Јеврићевој збирци је приповедачки исказ често изразито лиризован, јер већ поменута дубина његових јунака, њихова висока осетљивост, захтева и такав тон. У својим најновијим причама Јеврић је неодољиво романтичан и сурово стваран. Другачије не може ни бити с обзиром на то да у појединим јунацима, ратницима из деведесетих година прошлог века на просторима бивше Југославије, константно пулсира бивша стварност, ако је стварно бивша, и неретко управља њиховим поступцима. У средишту „Мртвог дима“ је и мотив рата. Готово рефренски се понављају благо модификовани искази о томе како га јунаци наслућују, поново ишчекују, суочавају се с његовом неминовношћу или са чињеницом да нови ратови почињу стално у различитим деловима света и да заправо никада неће престати, само ће се њихова манифестност, у складу с техничким и научним „достигнућима“, мењати. Ипак, човеков страх од рата, који је, парадоксално, баш људски производ, увек остаје исти, као и његове последице. Може се рећи да је писање за Јеврића истовремено и болни крик и метафизичка запитаност, слика ужасавајућег простора у коме идеали понекад надвладавају збиљу. Његова слика света и визија историје јесу песимистичне, али снови и љубав као да дискретно поричу општи хаос историје. Због свега наведеног сматрамо да је Небојша Јеврић достојан добитник „Велике награде Иво Андрић“ за 2024. Годину“, закључују чланови жирија.