Зашто посећивати резервате америчких староседелаца? Ономе ко је био у српскима гетима на Косову и Метохији нису потребна посебна објашњења. Ако хоћете да проучите механизме покоравања, колонизације и геноцида, да сазнате шта нас још чека, дођите у резервате.
Има много разлика између Срба и америчких староседелаца. Страдамо, ипак, од исте руке. Исто дугорочно планирање, погажене речи и прекршени споразуми, исте (култур)расистичке предрасуде, медијска пропаганда, покољи, пљачке, пресељења, преотимање деце, корумпирање елита, прекрајање историје, идентитетски експерименти, уништавање и преузимање културног наслеђа. Исто коришћење племена једних против других да би, на крају, чак и најверније слуге биле уништене или асимиловане. Јер, њих суштински не занима да ли сте им пружили отпор или сте им послушно служили; они хоће вашу земљу и ваше душе.
Апачи су били једно од најборбенијих америчких староседелачких племена. Са Шпанцима и Мексиканцима ратовали су још од 17. века. Када су стигли Англосаксонци, покушали су да са њима живе у миру, али последице су биле исте као да су са њима ратовали. Поново су узели оружје. Деценијама су хајдуковали бежећи пред мексичким потерама у САД, и пред Американцима у Мексико. Овај пажљиво осмишљен и методично спроведен геноцид америчка историографија назвала је „Ратовима са Апачима“ (1849-1886). Последњи остаци отпора угушени су тек 1924. године.
Апачи су се толико дуго борили јер су кроз три генерације имали велике вође: Мангаса Колорадаса, Кочиза, Нану, Виторија, Џеронима. Када су Апачи побегли из резервата Сан Карлос у Аризони, 17. маја 1885, да би наставили да се боре, предводили су их Мангус (син Мангаса Колорадаса), Нанчез (син Кочиза), Нана и Џеронимо. Сви су на крају ухваћени, да би скончали у заробљеништву и резерватима. Велики део Апача затворен је у Сан Карлосу, у „четрдесет акри пакла“ како су ово место тада називали. Остали животаре по резерватима широм Аризоне, Новог Мексика, Тексаса, Оклахоме и у северним мексичким државама.
Данас ћете схватити да сте ушли у апачки резерват Сан Карлос по томе што ће крај пута почети да промичу сиромашне, усамљене уџерице. Око њих пустињски песак и шибље, изнад негостољубиве, голе планине. Кроз занемарена дворишта, крај одбачених аутомобилских олупина прође понеко дете, иза кућа замакне по неки голуждрав, збуњени пас. Из опште чамотиње отима се један Апач чија црна, дуга, распуштена коса лебди на ветру док он, у тренерци, скаче и трчи кроз равницу. Испред једне дугачке, ниске зграде, вероватно школе, у реду чекају да уђу велики и мали становници резервата.
Место Бајлас добило је име по поглавици и скауту у америчкој војсци кога је, како се истиче на једном натпису, убио Виторио. Ту је, крај пута, колонизатор изградио мали тржни центар, очигледно замишљен као средиште некаквог друштвеног живота. Лепа, староседелачка архитектура, али идеја није заживела. Готово све је празно и напуштено. „Апачка баптистичка академија Орлови“ привремено затворена, уз поруку да ће се проучавање Библије наставити наредне среде. У једној зградици, у некој врсти дневног боравка, за округлим столовима седи неколико старијих људи. Нема граје, гласних разговора, весеља. Они који седе сами, ћутке гледају у празно. Бесплатно се деле брошуре са упозорењима на различите врсте опасности – злоупотреба старијих, деце…
Апачи су, у поређењу са осталим америчким староседеоцима, високи, са крупним удовима и великим главама. Углавном су здепасти и гојазни, ненавикнути на јевтину храну која им је једина на дохват руке.
У оближњој продавници, ван тржног центра, за касом стоје мајка и син. Тражио сам лепак, јер нам се некако сломио кључ за кола. Продаје се, наравно, само на велико – гомила туби у великом паковању. Момак ми поклања једну која је већ коришћена. Све је ту веома сиромашно и молим га да платим, али он одбија. Подсети ме на ону убогу баку што је испред Бежанијског гробља продавала свеће поређане на картонској кутијици. Била је увек спремна да уз свећу поклони и шибице. Најдрагоценији су дарови сиромашних. Спазих локалне новине по имену Апачки гласник, па сав сретан ипак нешто купих.
Мало даље, на главном путу ка месту Глоуб, налази се Музеј Апача из Сан Карлоса. Готово сваки резерват има такву установу. Ту посетиоци могу да виде сталне музејске поставке о локалном племену и да, без „сувишне“ шетње по резервату, разговарају са локалним становништвом.
Музеј је, уствари, овећа, скромна кућа, са изнутра издељеним простором како би се сместили изложба и једна заједничка просторија за запослене. У начелу уздржани, Апачи се упустише са нама у дуг разговор. Љубопитљиво су посматрали једног од нас, некадашњег кошаркашког репрезентативца, изразито високог Николу Јестратијевића. Било им је занимљиво и наше инсистирање на томе да нас дави иста рука, да ми имамо своја гета, много гора од њихових, на Косову и Метохији. Учинило ми се да су им очи засијале када сам поменуо Русију и када сам им рекао да смо ми, за разлику од њих, који су били и остали сасвим сами, имали срећу да у тој великој сили вековима уназад имамо моћног заштитника. Можда је дужини разговора допринела и наша новооткривена балканска веза. Испоставило се да је отац Бидоне, најотвореније и наотреситије међу њима, Ром из Румуније.
Говорили су нам о животу у резервату: о сиромаштву и незапослености, о дроги, алкохолу и самоубиствима, о хроничним и масовним болестима, нарочито о дијабетесу, цирозама, срчаним болестима, гојазности. Хронично је и породично насиље, нарочито над женама. Грађанска права добили су тек 1924, право гласа 1948, док су њихове традиционалне церемоније биле забрањене све до 1978. године. Школска настава на језику Апача започела је тек недавно. Још немају своје, апачке историчаре. Заиста, све књиге о њиховој прошлости и култури, које се у Музеју продају, писали су бели колонисти.
Ни земља у резервату није њихова. Она припада влади САД. Земљу на којој подижу своје куће не могу чак ни да купе. Могу само да је изнајме и да за њу америчкој влади плаћају годишњу ренту. Упркос огорченом отпору, нису успели да спрече ни копање бакра на падинама свете планине Грејем, нити подизање астрономске опсерваторије на њеном врху. Она се налази ван резервата, на његовом ободу, баш као још једно угрожено светилиште, Равница храстова.
Док смо разговарали, придружио нам се још један Апач. Представио се као потомак једног од најугледнијих апачких родова и рекао да сада ради за рударску компанију. Остатак разговора водио се готово искључиво између њега и Бидоне.
У Апачком гласнику читао сам о томе како су неки Апачи добили велике новце од компаније која хоће да копа бакар у Равници храстова. Сви, тврди писац тог чланка, по резервату возе исте, нове џипове. Иако нисам видео шта је паркирао испред Музеја, помислих да би овај човек морао бити један од њих. О благодатима рударења говорио је толико систематично и промишљено, да је изгледало да је за то био посебно обучен. Показивао је завидно познавање традиционалне вере Апача, описивао своје учешће у ритуалима и доказивао да они, поред Равнице храстова, у Сан Карлосу и околини имају још много светих места. Рудник ће им, како је тврдио, донети развој, послове и новац.
Бидона је дипломирала шумарство и одговарала му је да ће рудник не само разорити светилиште, у коме има чак и праисторијских цртежа урезаних у стенама, него ће отровати воду и земљу. Истицала је да уништење природе никакви новци не могу да надокнаде.
Оно што је остављало посебан утисак, био је мир са којим су размењивали аргументе. Тема разговора није била ни мало безазлена. Али, нигде дреке, напрегнутих вратних жила, нити упадања у реч. Пошто би саговорник завршио, свако би сачекао неколико тренутака, пре него што би узео реч. И једно и друго остали су, међутим, при своме.
Никола, Стефан и ја, као и остали Апачи, ћутке смо слушали. Када смо кренули ка излазу, тихо рекох Бидони како и на нас кидишу рударске компаније, да не би требало да дозволе да их преваре и да се нипошто не предају. Она само климну главом.
Тада нисам знао да се компанија која би да копа бакар на светој земљи Апача зове – Рио Тинто. Она је, наиме, због овог пројекта, основала заједничку фирму са једним мањим партнером, да би се потом бацила на лобирање и убеђивање. Требало је Апачима објаснити чему кратер који ће, ископан на њиховој светој земљи, према званичним подацима, имати пречник од три километра и дубину од 304 метара. Амерички сенат је 2014. прихватио предлог Џона Мек Кејна, старог српског „пријатеља“, да влада преда ову земљу Рио Тинту у замену за некакав вишеструко јевтинији плац у власништву ове компаније. То је учињено упркос изричитој одлуци председника Двајта Ајзенхауера из 1955. да се Апачима јамчи неповредивост ове светиње. Обама је одлуку Сената потписао, Трамп ју је својски подржао, али ју је Бајден одложио. У међувремену, Апачи из Сан Карлоса, удружени са еколошким организацијама, дугим маршевима из Аризоне ка Вашингтону покушавали су да скрену пажњу јавности на своју муку. Изгубили су већ три судска процеса. У септембру 2024. поднели су тужбу Врховном суду и његову одлуку очекују у јуну наредне, 2025. године.
Људи из гета и резервата знају – ово зло неће стати само од себе. Колонизатори и данас верују у своју цивилизаторску мисију. Наравно, радују се уколико узгред понешто могу и да зараде – одатле њихова великодушна брига за наша рудна богатства. Можете се предати и повући у гето. Ни тамо нећете бити сигурни. Они, пре или касније, и ту улазе. Отпор је, заиста, први и основни услов опстанка. Потребно је само осмислити онај његов облик који је примерен тренутку. Најважније је – он мора да буде сталан, упоран и не сме да престане, све до ослобођења. И уједињења.