Желидраг Никчевић
Ах, Мирко Ковач, заносни, полуписмени…
Желидраг Никчевић
Почели, чујем, титоградски „Дани Мирка Ковача“. И опет пљуште врући комплименти: класик, окосница, неупоредива књижевна магија…
Не бих да сметам, него баш да припомогнем. Да погледамо, на једном упечатљивом, антологијском примјеру, о каквом мађионичару је овдје ријеч. „Сусрет с Валентином“: „Антологија српске прозе постмодерног доба“, СКЗ. Само стрпљиво.
„Ето, има свакојаких односа међу половима, па и необјашњивих“ – почиње своје приповиједање о путу у Русију мудри Ковач, наговјештавајући драму. Референцијални оквир је хитро успостављен – свакојаки односи, па и необјашњиви!
Представница љепшег пола, привилеговани објект Ковачеве анализе, Рускиња Маша, на самом старту је апсолвирана серијом прецизних епитета:
„Способна, енергична и лепа жена“ – она је истовремено, као што претпостављате, јер сте читали женске ревије: „каприциозна, маштовита и луцкаста“. Искусном приповједачком оку неће измаћи њени квалитети. Како то описати? Па овако: „Путеност и еротске чари, издашан дар природе“ – досјетио се Ковач.
У тако мало ријечи све на једном мјесту, као на длану. Предосјећате ли шта се спрема овој типичној Рускињи? Карактерне црте сироте Маше, срећно дешифроване већ на првој страници, дискретно стимулишу још увијек интелектуално настројеног Ковача: „Потпириваху моју пожуду“ – скромно, у аористу, вели он.
Сад треба бити опрезан. Да нас све заједно каснији ток догађаја не би изненадио, мистериозна пратиља нашег свјетског путника одмах се исповиједа, износи на видјело свој главни проблем: „два своја умећа која се узајамно кољу“!
Тако је: „узајамно кољу“! Одакле ово суптилно „кољу“, не питајте мене. Што се приповједача тиче, он је још неодлучан: „Уздржан на то што је рекла да постаје тиранин кад се заљуби“.
„Уздржан на то…“ – мало је чудно, а ни наставак реченице („што је сама рекла“) није баш утјешан. Могло је то и боље, али да након овог катастрофалног увода ипак размотримо суштину Машиних неспоразума са руским друштвом у цјелини – прије Ковачевог доласка. Шта њу, у ствари, занима?
„Мушкарци који су изгледали другачије, необично, па чак и екстравагантно“ – повјерава се Маша искусном туристи. У реду, слаже се са оним „способна, енергична и лепа“, па онда „каприциозна, маштовита и луцкаста“ – то је тај легендарни Ковачев описни трилинг. А слаже се, руку на срце, и са улогом коју је себи намијенио наш срећни приповједач, ризикујући да са својим претходницима подијели следећу проницљивост. Они, наиме, долазе: „махом из уметничког света, а то је свет непоузданих и несталних људи, а такви су са женама увек дрчни“.
Дубок увид, нема шта! Све саме финесе, све компликовани преокрети који ће (лукаво резонује Ковач) ваздуха жељном читаоцу сугерисати страховити душевни раздор његове јунакиње. Не заборавимо: ријеч је о умећима „која се узајамно кољу“.
Ех, Маша, Маша, зашто си се тако „враголасто насмејала, заценивши се слатко“? Зашто си непознатом, ђаволски начитаном странцу „узбуђено шапнула“, а одмах затим „узбудљиво прошаптала“ своју највећу тајну? Зато што је он изгледао „другачије, необично, па чак и екстравагантно“? А морала си знати, наивна Рускињо, да огромна већина скрибомана изгледа тачно тако!
Идемо даље, да упознамо нове ликове. Представник супротног пола, насловни Валентин, иначе генијални руски лудак и успут обожавалац Ковачеве прозе, конструисан је низом такође финих запажања.
„Било је нечег сметењачког у његовом држању“ – намучио се Ковач. „Као неко страшило“. А онда долази омиљени трилинг: „Гледао је тужно, немоћно, па чак и добродушно“. Валентин, наравно, „сикће кроз стегнуте зубе, отровно, хаотично и неухватљиво.“ Мајстор је мајстор. Нацртао човјека.
„Његов облик лобање и издужено лице давали су му нешто од испосничке форме“ – толико о облику и форми, и о давању. А најбоље тек долази.
„Загледао се у мене, а доња усна му се отромбољила у ишчекивању одговора.“ Доња усна, дакле, стрпљиво ишчекује одговор, што није сасвим незанимљиво, али ће ловорике ипак побрати један коси осмејак:
„Онај коси осмејак извио се из кута његових усана навише, а потом је изразио чуђење откуда ја у званичној делегацији“!
Коси осмејак, замислите тај инцидент, извијен навише – изражава чуђење откуд дисидент Ковач у званичној делегацији!
Можда је вријеме да сви заједно изразимо чуђење: откуд Ковач у српској антологији? Откуд ми у овој карикатури од приче?
Овуда демони „пролећу махајући бешумним крилима“, нипошто не „машући“, а тек стакла – „стакла су била непрозирна од прљавштине“. Валентин живи „у малом стану на дванаестом спрату једног солитера“, што би му тешко успјело да су у питању два, три или више солитера, и пита се, врло филозофски: „Зашто човек страда због својих уверења?“
Зашто због? Због зашто?
Кад тај Валентин, не околишећи, постави свом славном госту следеће изванредно оригинално питање: „Шта је за вас књижевност?“ – начитаном човјеку указује се сјајна прилика. И Ковач је користи. Пазите сад:
„Нагло, попут блеска, синуо ми је један цитат, не сећам се тачно чији; употребих га да му одговорим:
Гробље палих, пријатељу. Гробље на којем лежи хиљаде људи који нису успели да се остваре остајући у сфери болне недовољности.“
Ето шта је Ковачу „синуло“, „нагло“, „попут блеска“! Занемаримо ситницу да „хиљаде“ не „лежи“, него евентуално, за потребе овог блиставог цитата, „леже“, занемаримо и ступидну комбинацију „на којем“ – „које“, занемаримо и накарадну логичку структуру из које не можете закључити да ли су те лежеће хиљаде неостварене зато што остадоше „у сфери болне недовољности“, или је баш било потребно да се на том мјесту остваре („да се остваре остајући“) – све то више нема никаквог смисла. Из цитата-бљеска јасно је само то да ово будаласто филозофирање неопозиво суновраћује Ковачеву прозу „у сферу болне недовољности“, и то – послужимо се још једним његовим антологијским ишчашењем: „без оног устручавања источног интелектуалца какво показује у затвореној просторији“!
Идемо даље. Ошамућен лекцијом, Валентин постаје жртва невјероватних описних егзибиција:
„Валентин је живнуо и поскочио начинивши неколико суманутих и незграпних покрета. А онда је наједном деловао као испражњен.“
Ех, то спасоносно „деловао“! „Деловао као испражњен“! Раније, Валентин је такође „деловао“ – „деловао као сабласт“. А тек кад је „поскочио начинивши“, или „посрнуо ударивши“! Након тих акробација Ковач је покушао да га „придигне хватајући“, Валентин се „истрнуо одгурнувши“! Да човјек не повјерује.
На самом крају овог ремек дјела очекује нас заиста антологијска сцена, у Машином „малом, пријатном стану“. Машин отац је на вријеме умро, прије Ковачевог доласка у Русију, а мајка – за потребе заплета – отпутовала на Крим, „где проводи највећи део године“. Каква фамилија! Како се све намјестило! Уживанција може да почне.
„У Машином стану осећао сам се угодно. Сео сам на под, на меку и пријатну вунену тканину. Једну руку забацио сам на ниски лежај застрт крзном неке мени непознате животиње; у другој сам држао чашу јерменског коњака и чекао Машу да се појави из купатила, обнажена и миришљава.“
Срећне руке! Једна на крзну „мени непознате животиње“ – зашто се нису упознали, прије крзнене фазе? – а друга ће ускоро „додиривати њене груди“. Шта мислите како? „Лагано, благо и нежно“. „Поигравајући се с брадавицама“. „С брадавицама“? А „с“ граматиком?
И не, немојте мислити да је то најлакша ствар на свијету. Написати такву гомилу глупости и добити такву гомилу награда – то ипак не може сваки аматер. А Ковач није био аматер. Он је отприлике наслућивао како би требало писати тзв. значајну прозу, није знао баш све ријечи, али је напипавао мелодију. И пажљиво ослушкивао захтјеве дана: чим открије неки згодан маневар, одмах га употреби. Што да не? У нашим условима, и то обавља посао. Дјелује на новинаре. Он сам, међутим, пише лоше, и то је његов огромни пех. Скоро као класици, али лоше – емитујући искључиво сурогате. Зашто се о томе завјеренички ћути, не питајте мене. Велики имитатор је одњеговао достојну клијентелу: жирије, културњаке и грантоједе, на брзу руку приучени књижевни полусвијет. Они ионако читају као што је написано. И тачка.
