Шта повезује западног и источног папу: Да ли патријарх Вартоломеј и папа Франциско довршавају унију

Традиционално, цариградски патријарх Вартоломеј и папа Француско разменили су „славска“ писма и високе делегације недавно о празнику Светог Андреја на Фанару и летос на дан Светих апостола Петра и Павла у Риму.

Од 1979, црквена делегација Васељенске патријаршије одлази 29. јуна на прославу у Рим, док 30. новембра ватикански великодостојници долазе у седиште Васељенске патријаршије на Фанару, у Истанбул, на прославу свеца заштитника патријаршије.

Тако редовне сусрете, папа нема ни са једним православним патријархом.

У овогодишњим поздравним писмима, обојица великодостојника пишу о екуменском дијалогу у којем учествују две цркве и предстојећој прослави 1.700 година од Првог васељенског сабора у Никеји за коју се надају да ће је заједно обележити на територији данашње Турске, на месту где је историјски сабор био одржан.

Папа Франциско, тако, пише да је крајњи циљ дијалога „пуно јединство међу свим хришћанима“ и „заједничко причешћивање“, констатујући да тај циљ „још увек“ није остварен.

„Не треба да губимо наду да ово јединство може бити остварено у историјском току и у разумном временском року“, наводи папа Франциско.

Постизање јединства хришћана је истовремено неизрецив дар благодати и текући задатак, наводи патријарх Вартоломеј у свом писму папи истичући да је комисија две цркве недавно отворила дијалог о теолошким питањима незаблудивости и филиокве.

Разлике у учењу о Оцу, Сину и Светом Духу (филиокве) и непогрешивости папе, у теолошком погледу, међу најважнијим су тачкама спорења две цркве.

Отварање дијалога о тим питањима, по оцени цариградског патријарха је „важан корак у дијалогу где можемо слободно и отворено да приступимо једни другима по питањима која су нас дуго делила, без упадања у неосноване и деструктивне полемике, већ тражећи заједнички, понизно и с љубављу, начин излечења и истине“.

Све православне цркве годинама уназад учествују, кроз рад посебних теолошких комисија, у дијалогу са Католичком црквом.

Међутим, односи васељенског патријарха Вартоломеја и папе Франциска, по оцени дела епископата, али и православне јавности, иду даље од „институционалног“ дијалога. У ствари, ти односи теже дубинским изменама црквеног поретка и унији две цркве: и у једном и у другом приметно је одсуство већине православних цркава, а свакако оне највеће по броју верних – Руске православне цркве.

Ватикан чији је циљ да у екуменском дијалогу с Фанаром „аутокефалне помесне православне цркве претвори у унијатске“, то може да постигне једино ако се цариградски патријарх устоличи као „источни папа“, наводи митрополит запорошки Лука (Украјинска православна црква) у недавном предавању припремљеном за конференцију „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“ одржану на београдском Факултету политичких наука средином октобра.

„На примеру Украјине, Фанар остварује стратегију уједињења која касније може бити примењена на ширем нивоу“, указује овај епископ.

У Украјини је цариградски патријарх Вартоломеј наступио као „источни папа“: умешао се у црквени спор на канонској територији Московске патријаршије позивајући се на (неканонско) право да као „коначна инстанца“ решава све црквене спорове, као и на наводно право да једино Цариград може да изда томос о аутокефалности, самосталности, неке цркве. Тиме је од „првог међу једнакима“ постао „први без једнаких“.

Творевина којој је дао аутокефалију, Православна црква Украјине (ПЦУ), на вероватном је путу да се стопи са Украјинском гркокатоличком црквом (УГКЦ), унијатском творевином под влашћу Ватикана, указао је митрополит Лука.

„Предводник ‘ПЦУ’ Епифаније Думенко више је пута изјављивао да тежи продубљивању односа са УГКЦ, истичући да ће евентуално уједињење зависити од глобалног православно-римокатоличког дијалога“ и то, како је нагласио, Рима и Цариграда, пише украјински епископ.

Уз то, Цариград је предложио да 2025. у поводу великог заједничког јубилеја Првог васељенског сабора, две цркве прославе заједно Васкрс, што би био почетак одређивања заједничког датума редовне прославе празника, наводи украјински епископ.

Ватикан и Цариградска патријаршија раде ове ствари на своју руку, а ми присуствујемо завршници једног процеса који је одавно започет, каже за РТ Балкан професор Правног факултета у Крагујевцу Зоран Чворовић.

„Кроз цео 20. век се показало да у оквиру политичких структура Колективног Запада Ватикан није имао самосталну улогу, већ је радио под њиховим утицајем. Саставни део западних планова је слабљење православне цркве, а почев од двадесетих година 20. века Цариградска патријаршија се јасно показала зависном од истих структура на Западу од који је завистан и Ватикан“, каже Чворовић.

Западу је јасно да не може да се коначно обрачуна са православљем у условима постојања независних, аутокефалних цркава, додаје наш саговорник.

„Зато је Западу у његовом обрачуну са православљем и православним народима и његовим државама, руском, али и српском, неопходно да се успостави поједностављени модел папства у Фанару. И да коначно дође до уније између старог и новог Рима која није ништа друго него издаја канона и догмата“, напомиње Чворовић.

Он истиче да је брижљиво одабран датум годишњице Првог васељенског сабора и следећа година где би на неки начин били озваничени неки од важних елемената уније.

„У међувремену ћемо вероватно имати и даље покушаје да Запад ослаби православље кроз повећање броја оних аутокефалних цркава које ће признати ПЦУ, која служи да би се афирмисала папска позиција Фанара. Може се очекивати после најновијих дешавања у Сирији да ће се извршити притисак на Антиохијску патријаршију, која до сада није признала ПЦУ“, додаје Чворовић.

Он, међутим, наглашава да све док постоји древна организација православне цркве као заједнице независних, аутокефалних цркава, то је главна препрека остварењу уније.

„Највећи отпор таквим тежњама пружа Руска православна црква, потом и српска, грузијска црква, по свему судећи и бугарска, за румунску се не зна. Специфичан ће бити положај православних цркава у НАТО државама с обзиром да су челници НАТО-а прогласили православље за једну од највећих претњи Колективном западу“, каже Чворовић.

Из ове ситуације православна црква не може да изађе уколико не смогне снаге да сазове неку врсту васељенског сабора, указује наш саговорник.

„У црквеној димензији отворене амбиције и ставови које изражавају не само цариградски патријарх Вартоломеј, већ и клирици ове цркве и њени теолози, имају сва својства онога што је чувени каноничар Сергеј Троицки називао источним папством, односно карактеристике јереси. А сабори су сазивани ради осуде јереси“, напомиње Чворовић.

Другачији излаз не може да постоји нити је постојао у историји, напомиње он.

Колико је оствариво сазвати велики православни сабор, кад ни они организовани у много мирнијим геополитичким и црквеним околностима, на Криту (2016) и у Аману (2020), нису успели да окупе представнике свих помесних цркава, посебно је питање.

„Васељенске саборе сазивали су цареви. Данас немамо православног цара, још од 1917. Поставља се питање ко може да окупи већину епископа, ако немамо правоверног, православног цара. Одлука о сазивању таквог сабора морала би, дакле, да сазри унутар самог епископата, а да би одлука сазрела већина православних цркава би морала да дође до закључка о свој погубности неканонског поступања Цариградске патријаршије“, указује Чворовић.