Чудо у Дечанима

„Што је оволики народ навалио у Дечане?“, пита госпођа Вуковић, која живи у Метохији у једном повратничком селу и готово не излази из њега. У њен затворени гето свет ретко улази, нема приступ граду, али схвата да се дешава нешто чудно и тешко схватљиво – јер се у Високим Дечанима јуче окупило преко четири хиљаде људи. Нема краја наше земље и региона из ког неко није дошао, са осећајем да се иде у изузетну светињу и своју кућу.

„За наших живота оволико људи на данашњи дан никада није било“, каже Драган Божовић, рођени Пећанац, човек који је протеклих пет деценија, и у добру и у злу, увек у Дечанима – вечито спреман да ради и помаже, пише Живојин Ракочевић за Политику.

Велика порта најлепше цркве на Балкану у једном тренутку изгледа попуњено, а огромни храм Светог краља Стефана Дечанског је премали за све људе који желе да му се поклоне. На питање зашто волите Дечане, једна Нишлијка одговара: „Ваљда зато јер нас је све ово снашло… Толико људи сам видела само под Острогом“.

Изолован и угрожен, једини под заштитом КФОР-а, манастир Високи Дечани је својом отвореношћу, мисијом и спремношћу да угости и дочека пријатеље и непријатеље, богате и сиротињу, болесне и срећне, сачувао могућност да се у и нашем времену догоди чудо.
Промена погледа на свет

Зашто писац, универзитетски професор и аутор документарних филмова Алесандро ди Мео воли Дечане? Он је Италијан који је био против бомбардовања СР Југославије и било му је јасно да ће касније своју мисију морати да настави међу избеглицама које су побегле под бомбама и под новом управом и влашћу на Косову. Зна шта треба да ради, везао се за Дечане као за место љубави одакле може помоћи другима и себи. Постао је православац: „Крстио сам се на Бадњи дан 2012. године, јер је то био мој завет Богу, ако ми ћерка оздрави…“, ћути и почиње да плаче.

Онда се обуздава да рационално објашњава чудо које му се догодило и захвалност што може да говори о искуству Косова и Дечана, да се сећа тренутка кад је своју књигу видео штампану на ћирилици. Постао је сведок и органски део овог простора, у ком се мењају људске душе, погледи на свет и цивилизацијска наслеђа.

Сва врата Високих Дечана су отворена, у цркви је толика гужва да се једна бака онесвестила, али није могла да падне од људи међу којима је стајала. Висока и лепо одевена госпођа у зеленој хаљини стоји на травњаку код главних улазних врата. Испред ње је огромна корпа цвећа. Чекаће ту сатима, док је не однесе на ћивот Светог краља Стефана Дечанског.

„Не могу да нађем мати Марију“, каже Иван Рашовић. Она је монахиња родом из Бразила, а у Дечане је стигла из манастира Светог Саве, који се налази у Буенос Ајресу. Раније је долазила са митрополитом Амфилохијем: „Велика је благодат, ја је осећам јер долазим из западне пустиње. Овде је живот“.
Породица коначно у својој кући

Свештеници са путирима у рукама морају да изађу из цркве да причешћују народ. Прошло је подне и дечански игуман архимандрит Сава Јањић излази из цркве, гледа окупљени свет, фотографише мобилним телефоном и уз сваки кадар понавља: „Ово никад није било!“ Види се његова срећа и осећа се да је породица коначно у својој кући. Изгледа као да познаје сваког човека и свако лице и као да су свих ових 25 година, сваке недеље и сваког празника, долазили у његову савршено изоловану цркву. Изгледа као да је овај сусрет испуњен чудом повратка и обнове.

„Ово су наше литије. Цео свет је дошао на њих и сви су данас рекли – не дамо светиње!”, каже митрополит рашко-призренски Теодосије. Његов живот се креће између великог броја људи и потпуне самоће, али застаје пред јучерашњом реком људи у својим Дечанима у које је уградио младост, љубав и веру.

Страхови Срба у гетима, страхови од доласка на Косово и Метохију, страхови од хаоса, који у последње време букти на северу Косова, овде не постоје. Изгубили су се у заједници која је одлучила да преживи и да себе угради у вечност ове лепоте, дубоко свесна да је она њено власништво.

Касно је поподне, а још је гужва испред кивота, чувара и небеског заштитника Високих Дечана, краља Стефана. Брижљиво негована трава у дворишту је први пут после 25 година темељно угажена. Одлазе радосна и срећна лица и знају да ће сваку ову травку већ сутра подићи Свети краљ Дечански.