Бијенале у Венецији, или: Има (ли) места за Србе

Овогодишњи Бијенале у Венецији, који ће наредних дана бити демонтиран, организован је под паролом да су ”странци свуда”. Иако тога нису свесни, нити су тако нешто уопште и намеравали, његови идеолошки комесари упутили су једну важну поруку и Србима којима се нису ни бавили. Управо таква судбина им је, уосталом, и намењена у новој европској реалности, буде ли је онако како су је замислили. И ако ми на то пристанемо…

Нећемо сада, и овде, о уметничким дометима, о вишку претенциозности и мањку оригиналности који су савремену уметност – оно што нам се представља као инсталација – ионако поодавно изнели на лош глас код свих са иоле талента за уживање у оним уметничким делима која нису морала да се називају инсталацијама да би их продали као уметност; као она чувена банана залепљена селотејпом на зид у галерији у Мајамију која је пре пар година продата за 120 хиљада долара.

Но ако је уметничка комисија у Венецији морала да подбаци већ и зато што живимо у времену чији дух сасвим прецизно изражава дотична најскупља банана на свету – а и овде је било сличних покушаја, неки грандиозни олуци и лимена бурад привукли су својом величином нарочиту пажњу, истина, без онаквог комерцијалног успеха у продаји рога за свећу – идеолошка комисија је дух таквог времена разумела у складу са задатком који и припада оваквим манифестацијама. Те је ангажовано уметнички и чак местимично креативно обрађен читав спектар подразумеваних тема преовлађујуће идеологије, од жена и мањина скроз до очекиваних транс црнаца.

Али водећи мотив, у складу са задатом темом о странцима свуда, били су мигранти на разне начине на које страдају. Разуме се, с припадајућом дозом симпатија и саосећања. И, сходно томе, с неминовним (погрешним) закључком да је темељан зликовац свако ко се усуди да има ишта против што лакшег и што свеобухватнијег збрињавања тих несрећника. Геополитичке импликације оваквог уметничког става су, наравно, очигледне. Али ангажована уметност, а нарочито кад личи на инсталацију какву на свом послу производи било који ангажовани водоинсталатер, управо томе и служи…

Мигранти и њихово страдање добили су и нека своја конкретна лица, да опомену западну публику којој су намењени да су то стварни људи који страдају, и мора се признати да то није безначајан искорак у односу на оно време када су, примера ради, и они филмови о рату у Вијетнаму који су према том рату били најоштрији у свом фокусу имали патње америчких војника уместо оних које су они тамо отишли да убијају у име интереса који су и једнима и другима били туђи. Некакве Вијетнамце и остале жртве истог империјализма сад можемо да видимо. Али то не значи да је тај империјализам постао хуманији него што је био. Него су му интереси нешто другачији него што су били…

Сами се одају, уосталом, на сасвим једноставан начин: тиме што се згражавају над тешким судбинама тих безимених несрећника, али не и над узроцима њихове несреће чија су последица њихове тешке судбине. Али, има ли последица које могу да се реше тако што се њихови узроци и не помињу? Другим речима, кад је већ сва та уметност у Венецији тако (геополитички) ангажована, зашто није ангажована до краја? Па да уметнички обради и све оне НАТО интересе и њихове заповеднике који су запалили Либију, Сирију, Ирак, Авганистан…, и уз то деценијама држали Африку у колонијалном ропству и профитабилном сиромаштву, и тиме створили све неопходне предуслове за покретање ових мигрантских цунамија у склопу којих несрећници који се успут удаве представљају неизбежну колатералну штету. Као роба оштећена приликом транспорта каква је унапред укалкулисана у цену.

Једном се Виктор Орбан усудио да примети да би се свим тим људима, уместо што се шаљу на погибељна путовања, заиста помогло само ако би им се помогло да живе животом достојним човека тамо где су живели пре него што су их услови живота натерали да одатле оду… Али очигледно да није то циљ изазивања симпатија и сажаљења уметничком обрадом венецијанским инсталацијама.

Па се ту негде крије и поменута порука Србима чије страдање нико није нашао за сходно да обради уметнички ангажовано иако се у Венецији обрео чак и један избеглица-астронаут а Срби су у избеглиштво са својих огњишта протерани у процентима од скоро свих са Косова и Метохије до свих из Републике Српске Крајине. Додуше, грчки павиљон је у свом средишту имао пољопривредну машину која може да се разуме и као трактор; али то није била алузија на ”Олују” него инсталација у какву се, сходно духу овог времена, трансформисала Милоска Венера.

А Србима самилост ионако није намењена, што уз поменуто бркање узрока и последица додатно упућује на закључак да тако селективан одабир предмета сажаљења има побуде које нису изазване алтруизмом.

Уосталом, ево и једне правилности која ове сумње у доброј мери потврђује. Исти, наиме, пословични Сороши и остали шпекуланти филантропијом, који помажу у пребацивању миграната на циљане дестинације а нико их због тога не назива трговцима људима, финансијски помажу и НАТО политичарима који су изазвали ратове због којих су они несрећници и принуђени да масовно крену према циљаним дестинацијама.

Као да је све то део јединственог плана, у складу с документом Уједињених нација из марта 2000. о коме је РТ Балкан већ писао, о замени становништва миграцијама какве су и покренуте само десетак година потом, од агресије на Либију надаље… Математика просечног старења становништва, недостатка радне снаге и опадања маргина профита чине се неумитним, те се увоз јефтине радне снаге сам наметнуо као нужно решење. Тако да се потребан број несрећника који је доспео у туђу земљу а нема где да се врати, па је зато изузетан материјал за експлоатацију, показао као просто идеалан одговор на захтеве слободног тржишта, то јест његових власника. Истих оних, узгред буди речено, који изазивају ратове и онда спасавају избеглице из тих ратова. Бијенале у Венецији, у том смислу, представља само још једно од средстава за производњу пристанка на такву нову реалност.

Мушкарац који ових дана плаче зато што је Доналд Трамп победио Камалу Харис а претходно је био искрено спреман да у име НАТО-а против Руса ратује до последњег Украјинца и поред тога се поносно залаже за свако право на различитост и ма коју другу подвалу која је тренутно на дневном реду, у том контексту представља савршен прототип корисног идиота.

Место за Србе у склопу свега тога не постоји осим по оном румунском моделу због кога је својевремено путем ”Фајненшел тајмса” завапила једна њихова европосланица. Укратко, израчунала је, Исток Европе даје Западу много више него што одатле добија, а узрок таквој неједначини евроинтеграција су одлив профита западних корпорација и одлив мозгова који су Западу потребни колико и мигрантска радна снага јер својих мозгова и радне снаге више нема довољно. Наравно да наше евроинтеграције уредно подржавају сви они што подржавају и мигрантске таласе оних несрећника и ратове који су направили те таласе.

Што ће рећи да Србима, у случају да на време не разумеју да све ово има алтернативу, ако ништа друго, остаје нада да ће у некој венецијанској инсталацији једном ипак бити овековечени. Барем док је не размонтирају.