Даниловић: Свете се Његошу због тога ко је био и како је пјевао

Они који ових дана славе Његоша, а не прихватају његову „потоњу жељу“ да почива у својој капелици на Ловћену, узалуд уздишу и смишљају патетичне јадиковке којима само прикривају лицемјерје и богоборство.

Не ради се ту више о незнању, напротив. То је освета Петру ИИ због онога како је пјевао и ко је био. Освета полусвијета који нема петљу да га се одрекне, али га зато новочита, прилагођава себи и облачи у своје прљаве аљине.

Свега сам се наслушао, нажалост и начитао, када је Владика Раде у питању.
Сви сте чули, и то од оних који никад ништа нису знали, да се „поуздано“ зна како га је једна дама ударила штиклом у обрву, како није путовао да би учио или се лијечио него да би се проводио; како му је била тијесна мантија, како је био невољни монах и како је жудио за слатким животом.
Ти исти никоговићи о Његошу не знају ништа али знају да би било страшно из „величанственог маузолеја“ преселити га у какву год капелицу, у студене црквене крше, под кандила и свијеће.

Да је Владика Раде желио да буде оно што од њега данас праве и лажу тражио би и завјетовао да га покопају негдје у Риму или Бечу, негдје надомак однашњих врућих и бестијалних квартова насладе.
Најгори и најнезнавенији ђаци, непрекидно, од Светог Владике хоће узора за властито ништавило и просјечност. Бива тако да је био све само није оно што је био.

Био је претходник савремених љевичара, пролетер, комуниста, југословен, црногорац, али не и Србин – чак ни другосрбијанац. Био је заводник, био је развратник, мангуп који је пјевао о Милошу, о Карађорђу, а сањао Црну Гору у којој за ову двојицу неће бити мјеста! Најједноставније, то је слика једног преваранта, бонвивана и шерета који личи на некаквог герилца из Средње Америке.

Гузиловићи који су се продали коминтерновској идеологији, гонили браћу и кидали им главе не чекајући суд и пресуду, прво су „раскстили“ са собом, а онда су раскрстили и Његоша. Кроз новочитање уткали су себе у Рада Томова, додајући му непрекидно, од онда до данас, понешто од свога веша, али непогрешиво одбацујући црну ризу и Христову жртву.

Дехтистоизовани Његош данас се тако слави у нашој Црној Гори као негдашњи млади, надарени човјек, скоро па некакав политиколог, мудрац склон мангуплуку, љепотан склон слатком животу, сан љетње ноћи напаљених дворских дама широм Европе, којему је лијепо стајала црна риза, додајући на тај начин само његовој неодољивости.

Лако бисмо, дакле, да је прије педесет и које године обурдана само Његошева Капела са Ловћена јер је Ловћен по себи Капела, Арарат, Тавор и Атос нашег постојања.

Нема сумње да ћемо ми, или већ сјутра они бољи од нас, вратити Владичин Свети гроб на Језерски врх, али ће требати сасвим нова Црна Гора да опет сазида Његоша, најљепшу тврђаву нашег постојања, никада несазидану од камена него од суза покајница, од најстрашнијег поста и молитве: Црну Гору које се данашња и јучерашња Црна Гора одрекла у корист бизарности.