Небојша Лазић: Име — идентитетска одредница постојања

Возећи се у ауту са пријатељима, чудили смо се недавном натпису из новина. Извесна јавна личност, већ познат ширем аудиторијуму је одличио да промени име, одлазећи у бели свет, у потрази за професионалним остварењем. Како је већ био овде јавно препознатиљив и остварен, у нама је свима покренуо низ размишљања зашто, како и због чега би неко тако нешто чинио? Име и презиме су основне форме препознавања појединца у друштву. Одлика аутентичности, али и потреба за идентитетом. Савремено друштво, које под флоскулама поштовања различитости доноси само једноумље у свој фарси катарзичног облика крајњег хуманизма. Колико је име важно, говори нам историја човечанства. Симболика имена је везана за симболику постојања, како човека тако и Бога. Свака цивилизација од Анда, Аљаске, Аустралије, Африке или Античких друштава именовала је себе. Процес именовања означавао је процес живљења, како овде тако и у вечности. На гробовима су уписана имена која сведоче и о животу после смрти. „Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности!“ како каже црквени тропар. Колико је важно име, како човеково, тако и Божије, сведочи нам и Свето Писмо. Мојсије приликом сусрета с Богом пита ко је ОН. Бог му се открива тако што му каже ко је. Бог сам себе именује пред човеком, и тада се дешава сусрет Бога и човека. Да бисмо познавали некога, морамо да га дефинишемо, односно именујемо.

У разговору са многоцењеним професором Владушићем, разговарали смо о значењу имена Петар и томе како је Симон постао Петар, али и о именима. Један стих који следи након тога како је Петар постао Петар, гласи:

Рече им Исус: А ви шта мислите ко сам ја?
А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. (Мт. 15, 15–16)

Пре исповедања, Петар је морао да каже у кога верује, као што се и Савлу приликом преумљења и покајања јавио Господ и представио се:

А кад путоваше и дође близу Дамаска, изненада обасја га светлост са неба. И паднувши на земљу, чу глас који му говори: Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш.

Он је одмах све разумео – и ко је тачно разговарао с њим и шта је тачно хтео од њега. „У имену Божијем је суд и правда“, реч су Светог Петра Цетињског. Човек, који је створен за вечност по лику Божијем, и сам мора да кроз своју јединствену и непоновљиву ипостас носи име као дубоки симбол свега тога.

Нестајање основне специфике свакога човека јесте губитак постојања, умирање које има дубоку симболику и два правца. Први је мењање имена приликом монашења, када умире један грешник да се роди боготражитељ који свој живот посвећује молитви и есхатолошком постојању, зато и умире сада и овде. Други је преименовање с циљем намерног вештачког инжењеринга. Тако су нестали бројни народи, а ови јачи постајали су то што јесу. Можда најбруталнији такав пример јесте код нас данак у крви, када су од српске деце постали српски џелати. Како је садашње време много више софистицирано, нови јаничари по инерцији ствари морају бити противници онога што су некада били. Они су престали да буду оно што јесу да би постали нешто што никада не могу постати. Историја нашег народа, од потурица до унијаћења, сведок је да је наш народ изродио наше највеће џелате, којима је основ постојања била мржња према бившем идентитету. Он их је подсећао на оно што су били. Док год су били повезани са прошлошћу, њихово конвертитство је само изазивало сразмерну мржњу сећањем на порекло.

Садашњи процеси стварања нових елита нису ништа ново, него стари обичаји у новом руху. Нови јаничари, или како их неки зову аутошовинисти, нису ништа друго до стари феномен, социолошки веома познат нашој историографији.

Некада царски мигрант, да би постао прихваћен у елити којо тежи, своју гордост суочава са налогом да мора да промјени име. Од великог имена Рјепнин, остаје лична драма и унутрашњи ломови, оваква агонија представља сликовити процес борбе између постојања, престижа и достојанства.

Како су задржали процес формирања новог идентитета под утицајем Мегалополиса у космополитизам као одредницу, почели су аутоматски процес згражавања над кореном, јер то нису видели као повезницу културолошке утемељености, него као терет и бреме које их спречава да постану нешто формирано на основу фантазмологије, утопистички недостижно, али у константном сукобу са својим „ја“.

Самодефинисање се завршавало преименовањем до коначног растакања постојања и кидања веза између егзистенције као процеса који данас повезује прошлост са будућности. Парадоксално, они губе будућност, мењајући прошлост зарад садашњости и простих нагона. Тако да је апсурд то што они који нас позивају да се суочимо са собом, беже сами од себе. Потреба за посебношћу постаје потреба за униформношћу, то јест за потпуним уподобљавањем савремености, која алаво прождире оне гладне за успехом и самопромоцијом. Име као одредница тада се или мења у потреби да буду прихваћени или се одбацује. Квазиелитизам, који почива на егоцентричности и површности, сам себе тада дефинише у крајње конзумеристички нагон, и то му постаје име са којим постоји мимо идентитета, у аутоимуној борби себе са собом зарад новог „ја“ које су пројектовали други.