Бернар-Анри Леви на кафи с „Политиком“: Само за љубитеље/ке мушких груди

О Израелу, воукизму и томе зашто не пије чај, тако је у поднаслову „Политико“ описао разговор са Бернаром-Анријем Левијем, који је представљен као богати филозоф, славни ратни извештач, директор телевизије и пријатељ председника и филмских звезда.

Ренесансна личност са биографијом достојном лажног цара Шћепана Малог у тексту чији је аутор уредник за Европу „Политика“ Џамил Андерлини, Леви је описан као један од највећих филозофа данашњице, новинарска дива и понос Француске.

Истина је, о њему су се писале књиге и фељтони у наставцима. На пример, „Монд дипломатиков“ досије „Обмањивања Бернара-Анрија Левија“ или књига „Самозванац“ Џејд Линдард и Гзавијеа де ла Порта који су обухватили само део опуса овог француског мислиоца често грађеног на измишљеним конструкцијама, лажним вестима и цитатима непостојећих аутора.

У тексту „Политика“, улазак Левија у префињени париски ресторан у којем има свој сто описан је холивудски: нешто између Џејмса Бонда и барона Минхаузена. Са сунчаним наочарима, разбарушене косе Леви седа за сто и завршавајући разговор на мобилном извињава се што касни јер се његов претходни интервју са „Волстрит џорналом“ одужио. Западни медији се просто грабе за њега.

Моли новинара да не открива име ресторана у којем седе, прете му смрћу радикални исламисти, како објашњава. Не пише у тексту да ли је ставио и лажне бркове, али нам новинар, уз Левијеву разбарушену косу, два пута описује његову белу раздрљену кошуљу, „раскопчану дубоко низ глатке 75-годишње груди без длака“. Док гестикулира својим „дугачким, елегантним прстима“, Леви прича о својој задивљености према Сједињеним Америчким Државама и жалу због све већег анти-америчког расположења у Европи, посебно у Француској, пише у тексту.

Америка и њени демократски савезници су под „тешким нападом лабавог, али све чвршћег фронта“ који се састоји од Кине, Русије, Турске, Ирана и радикалног ислама, забринут је Леви.

Написао је толико књига да више не зна да ли је њихов број 40 или 45, пише „Политико“ и додаје да је сведочио и писао о исто толико ратова, што би неки рекли, где год сам био, свуд сам погинуо. И објашњава свом младом колеги, да није само пуки новинар, већ филозоф и писац ангажован у „великој репортажи“.

Уверава нас даље новинар „Политика“, да га „ни најмање не вређа његово инсистирање на разлици између његовог рада и рада нижих новинара попут мене“.

Левијевих „великих репортажа“ сећају се сви који су видели мало даље од његовог деколтеа. Као и они који су га на бројним јавним скуповима частили тортом у лице, сматрајући да је то најбољи аргумент против шарлатанства.

Зли језици сећају се Левијевог јављања из „ратног Сарајева“ где је шћућурен иза бетонске жардињере извештавао док око њега лете снајперски хици подлих Срба. Све док се кадар не рашири, па у њега непозвани упадну двојица униформисаних лица која се ноншалантно шеткају док Леви шаље свој драматични извештај. Или грандиозних изјава да су Срби бацили хемијско оружје на пијацу Маракале, очигледну лаж коју је демантовао чак и сервис за проверу података агенције Франс прес.

Осим што је написао књига не зна им се броја, француски филозоф, бонвиван, лутајући репортер и донедавни љубитељ чаја, ушао је у анегдоте када се у својој књизи „О рату и филозофији“ позвао на непостојећег филозофа Жан-Батиста Ботила, измаштану личност из пера новинара сатиричног листа „Канар еншене“ Фредерика Пажеса.

Љубитељ Америке, Леви се потом јада да постоји криза лидерства у свету, а да је њен врхунац воукизам. За који каже да је идеологија која је настала из „злих, лажних читања, пребрзих и потпуно апсурдних, књига Жака Дериде и Мишела Фукоа“.

„Они траже сигурне просторе, раздвајање идентитета, границе између идентитета. То није инклузија, то је супротно“, каже Леви који се осврнуо и на то зашто је Бенјамин Нетанјаху ужасан премијер, а Лик Меланшон „куртизана“ Франсоа Митерана.

За којег је и сам Леви радио, како се додаје.

На овом месту у тексту стиже и обрт: Леви је „коначно скинуо наочаре за сунце тако да могу да видим продорне очи на лицу које је још изузетно лепо“.

Судећи по наставку текста, новинар је изгледа скинуо нешто друго. Рукавице, наравно, јер у даљем разговору са француском филозофском величином следе питања о томе колико је богат и о његовој афери од пре више од 30 година са Дафне Гинис, наследницом чувене пиварске империје. Паре и жене, то је оно што публика тражи од „нових филозофа“.

Пошто је Леви био шкрт на речима, новинар нам објашњава да је његов отац био богати индустријалац, а да је од пријатеља чуо да је француски филозоф сада „тежак“ око 200 милиона евра. Такође, да читаоци не остану ускраћени за сочне детаље, наводи и да је Дафне унука Дијане Митфорд, жене енглеског фашисте Освалда Мозлија.

Коначно, уз дивљење његовој интелектуалној величини и аполонском телу, уследило је и последње питање „Политика“ за француског филозофа: не мисли ли можда, да англосаксонској публици изгледа као карикатура француског интелектуалца?

„Препоручио бих вам да пођете следећи пут са мном на прву линију фронта у Украјини, па ћете видети да ли се претварам“, рекао је после кратке паузе Леви.

Новинар ту не би требало да брине, биће као у Сарајеву.

Осим ако не буде као у Мосулу 2016. када је Леви одбио да прими у своје блиндирано возило независног новинара Вилсона Фаша који се нашао у директној опасности на линији раздвајања курдске милиције и ратника Исламске државе.

А тај му ништа нажао није учинио.