Политика ширења НАТО-а на Исток: Столтенбергов рецепт за нуклеарну катастрофу

Трећи светски рат можда није неизбежан, али је, ако се све чињенице ставе на сто и трезвено и пажљиво размотре, рат ипак највероватнији исход.

Председник Русије Владимир Путин је неколико пута упозорио Запад на опасност од избијања трећег светског рата. Та опасност је данас сасвим реална, нарочито уколико имамо у виду ментално и психичко стање западних политичких елита.

Један од примера овог западног лудила је „предлог“ државног секретара Ентонија Блинкена, из септембра ове године, да САД одобре захтев да пошаљу Кијеву ракете дугог домета, како би Украјина могла да гађа мете дубоко у Русији. Овај захтев је, срећом, одбило америчко „министарство рата“ – Пентагон.

Ако Запад Кијеву дозволи да користи далекометно оружје у Русији, то ће значити да су земље НАТО-а у рату против Русије, изјавио је председник Русије, а то је управо пут који нас води у трећи светски рат, у коме би се, пре или касније, мада вероватније пре, користило нуклеарно оружје. Односно, то је пут који води у нуклеарну апокалипсу.

Шеф Комисије Савета Федерације за информативну политику Алексеј Пушков саопштио је да напади Кијева америчким ракетама на Руску Федерацију носе потенцијално самоубилачке ризике за САД, које овој земљи уопште нису потребни, и да верује да мислећи људи на власти у Вашингтону то добро разумеју:

„Они ће неизбежно доћи до закључка да САД апсолутно нису потребне игре са украјинским ударима западних ракета на Русију, чак и ако је у питању судбина Украјине, коју подржава Запад.“

Под условом да у Белој кући има људи „који размишљају, а не само оних који се бесмислено смеју.“

Наравно, овде се не ради о „дозволи“ или „забрани“. Ради се о томе да украјинска армија не може да самостално изводи нападе савременим далекометним системима западне производње. Ово би, заправо, била одлука о директном учешћу земаља НАТО-а, САД, европских земаља у рату у Украјини.

„То, природно, мења саму суштину и природу сукоба. То ће значити да земље НАТО-а ратују против Русије“, додао је Путин. Русија ће на то морати да реагује, што значи директни сукоб Русије и НАТО, дакле – трећи светски рат.

Зашто је западним лидерима тако тешко да схвате ове тако једноставне чињенице?

Шта је добро у одласку Столтенберга?

Бивши генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг је недавно, као „лажне“, одбацио тврдње да ће одлука савезника да дозволе Украјини да гађа циљеве на руској територији увући НАТО у рат. Путин је и раније упозоравао на „црвене линије“ Русије, а ми се, додао је, нисмо на то обазирали.

Како је Столтенберг рекао у интервјуу за „Тајмс“: „Није тачно је да би савезници НАТО могли да постану стране у сукобу уколико дозволе употребу западног оружја против легитимних циљева на руској територији. Северна Кореја и Иран пружају значајну војну подршку и обезбеђују Русији ракете и беспилотне летелице, а нису постале директни учесници сукоба.“

Како за сајт „Фонд стратешке културе“ пише истраживач у Центру за геостратешке студије и члан Удружења новинара БРИКС-а Лукас Леироз, одлазак Столтенберга није нужно добра вест, јер се чини да га је заменио још ратоборнији лидер, Руте, који обећава наставак политике која би могла да доведе до стратешке катастрофе.

„Ипак, неоспорно је да је једна од најгорих администрација у историји НАТО-а, која је била најближа отвореној конфронтацији са Москвом, сада окончана“, сматра Леироз.

Једног лудака заменио је други. Шта је у томе добро? Како је још 2017. приметио италијански писац Џулијето Кјеза, западне политичке елите одавно не живе у стварности, већ у свету који чини експлозивна смеша ароганције, игнорисања рационалности и незнања, а то је већ дефиниција клиничког лудила.

Путин је још 2019. упозоравао западне лидере да се не играју ватром. Путин је веома суздржан човек, приметио је тада Кјеза.

„Али, ако је он изрекао такво упозорење, опасност од нуклеарног рата је заиста реална. Само, тешко да су они којима су те речи намењене“, додао је, „у стању да их чују и да их схвате.“
Зачарани круг насиља и пораза

Столтенберг се недавно похвалио да је под његовим вођством Алијанса прикупила највећи број трупа на источном крилу НАТО.

„У ствари,“ наставља Леироз, „изгледа да је Столтенберг одушевљен сопственим неуспесима.“ Под њим је НАТО доживео почетак највећег сукоба на континенту, достижући критичну тачку у регионалној безбедносној архитектури.

„Ове напетости, које би у сваком тренутку могле да ескалирају у отворени рат са директним западним учешћем, последица су неодговорне политике коју је проводила катастрофална Столтенбергова администрација“, приметио је Леироз.

Заправо, ова политика је нанела највише штете самом НАТО-у.

„Ширење НАТО-а на источну Европу није нешто за славље, већ за жаљење“, додаје овај истраживач, „јер је проширење довело до садашњег сукоба. Да је Столтенберг заиста био рационални лидер, они би користио дипломатију и преговарао о деескалацији самоубилачке политике ‘обуздавања’ Русије.“

Напротив, Столтенберг је био веома активан у погоршавању украјинске кризе и значајно допринео ескалацији и избијању рата у Украјини.

Он није ни покушао да заустави ратно хушкање држава чланица Алијансе, дозвољавајући НАТО-у да започне са политиком „пуне подршке“ кијевском режиму. Ова „подршка“ је сада доспела до критичне тачке, пошто су земље Алијансе близу одобравању употребе оружја дугог домета против руских цивилних циљева. Управо под Столтенберговом администрацијом ово антируско лудило се распламсало унутар НАТО-а. Његово име, додаје италијански писац Андре Марћиљано, значи „горда планина“, али та планина је сачињена од глупости, идиотизма и лудила.

И, упркос тврдњама о монолитном јединству унутар овог војног савеза, НАТО никад није био тако крхак. „Супротно ономе што тврди западна ратна пропаганда, антируска политика није стратешки корисна за НАТО“, уочава Леироз. Заправо, ове мере угрожавају и саму стабилност Северноатлантске алијансе, уколико ју је овај војни савез икада и имао.

„На бојном пољу, руске снаге свакодневно уништавају опрему и наоружање НАТО-а, као и трупе прерушене у ‘плаћенике'“, додаје Леироз. „САД и Европа више немају капацитет да наставе са досадашњом подршком Кијеву, с обзиром на велики број губитака на првим линијама фронта, али, у исто време, Алијанса није у стању да прекине ову подршку, упадајући у зачарани круг насиља и пораза.“
Фаза слабости, деморализације и разједињености НАТО-а

Међутим, западне политичке елите радије игноришу и одбацују овакву стварност. Уосталом, западно руководство, тврди бивши британски дипломата Алистер Крук, одбацује, као нешто опасно, не само дипломатију, већ и религију и историју. Али, то је понашање ноја, који забија главу у песак.

Можда је последњи западни вођа способан за праву дипломатију, додаје Крук, био амерички председник Џон Кенеди, током Кубанске ракетне кризе и у његовим каснијим односима са совјетским лидерима. „И, шта се потом десило? Убио га је систем.“

Данашње западно вођство пати од, са једне стране, уверења у сопствену супериорност и, у исто време, од дубоке несигурности. Управо незнање и страх од свега што излази ван њиховог, веома скученог видокруга, они доживљавају као непријатељство. То је оно што их спречава да користе дипломатију. САД, уосталом, већ од краја Хладног рата, немају никакву дипломатију. Њихова „дипломатија“ се своди на испоручивање уцена и ултиматума другим земљама. А то је још један од корака који нас приближава трећем светском рату.

Како, у таквим околностима, Русија може да оконча сукоб у Украјини? „Изгледа да ће умрети још много људи због западне ригидности и неспособности да ствари решава дипломатијом.“

Управо под Столтенбергом је НАТО, који је тежио ка ирационалном „ширењу на Исток“, доспео у садашњу фазу слабости, деморализације и разједињености. Како закључује Леироз:

„Да ствар буде још гора, трећи светски рат би могао да се појави као закаснела реакција НАТО-а на последњих катастрофалних десетак година.“

Уместо што слави сопствене неуспехе као генералног секретара НАТО-а, Столтенберг би требало да буде захвалан што је отишао пре него што се оствари најцрњи сценарио.