Октобар краља Александра: Од „чувајте ми Југославију“ до „никад више Југославија“

Провиђење је Александру Карађорђевићу чудесно одредило децембар за његов месец. У децембру 1888. се родио на Цетињу, и у децембру 1918, када је имао само тридесет година, постао је владар великог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Децембар је био и када је 1920. донета Обзнана, акт којим је забрањено политичко деловање КПЈ, исте оне која ће четврт века касније поништити тековине краљеве владавине и званично детронизовати Карађорђевиће.

Ништа мање, ипак, за његов живот био је значајан и октобар: у октобру 1912. Прва армија српске војске са њим на челу извојевала је величанствену победу код Куманова и ослободила Скопље са великим деловима Старе Србије; у октобру 1918. започело је поновно ослобођење Србије након Великог рата; у октобру 1929. Александровој држави је званично промењено име у Краљевина Југославија – коначно у октобру 1934. он је убијен у атентату у Марсељу. У том периоду, између 1918. и 1934, променили су се токови историје српског народа.

Краљ Александар није, како се то данас често говори, самостално створио Југославију и неким октроисаним чином наметнуо своју личну вољу читавом народу.

Ту државу, са начелима Пијемонта или Пруске, коју окупљају под један исти кров и за сународнике сматрају све оне који говоре истим језиком, сањала су поколења далеко пре 1918. године. Милорад Екмечић налазио је корене те идеје још у 18. веку. Али су је у самој завршници Великог рата, уз налажење сопствене рачунице, створиле велике силе Антанте. Намениле су јој улогу „санитарног кордона“, где би у новонасталом поретку уз Румунију, Чехословачку и Пољску, била двострука брана: у одбрани од немачког експанзионизма и извожења револуција из Совјетског Савеза.

Ма каква верзија Велике Србије тада није долазила у обзир. Раније нуђени Лондонски уговор био је само један од неофицијелних планова великих сила, у склопу тајне дипломатије, где су, како се показало, исте територије биле нуђене различитим државама (стварним или потенцијалним савезницима Антанте) ради намиривања њихових територијалних претензија.

Када је пак дошло до пробоја Солунског фронта 1918. и великог победоносног јуриша српске војске према Сави, Дунаву и Дрини, а затим и до преласка тих река, ни у Лондону ни у Паризу никоме није ни на памет падало да ствара велику православну државу на Балкану. Пронађен је модел у коме ће православни – и онда и сада виђени као претходница Русије – у новој држави постати изједначени по броју становника са другим конфесијама, а културно и економски чак и стављени у подређен положај у односу на развијеније и ратом нетакнуте римокатоличке крајеве.

Узалуд су ретки присебни појединци, попут Јаше Томића, говорили још тада да би, пре навлачења југословенског гуња, требало обући српску кошуљу. Односно, да је претходно неопходно омеђити српске земље унутар новонастале Краљевине.

Српске елите су у кључном моменту интеграција већ биле прихватиле начела републиканске нације, што је значило да су и увелико биле на путу одбацивања вредности заветне нације. То је значило да су и Цвијић и Пупин и Скерлић и С. Јовановић (и сви други водећи интелектуалци чија је улога у креирању државне стратегије у то доба кључна) уз мање разлике у погледима прихватили језичко начело као нешто што ће бити интегративни фактор нације, више него што су то заједнички митови, завети, песме. Тек након њих ове идеје прихватиће и политички врх Србије, укључујући и краља Александра који је 1914. представљао тек један од центара моћи.

Треба и ово рећи: као што је пре стварања Југославије званични Београд потценио проблеме југа, и тамошњег бугарашког и муслиманског фактора, тако је 1918. потцењена и опасност од римокатоличанства и хрватског сепаратизма. Веровало се да и Хрвати и Словенци нису заокружене нације, превише различите од Срба, и да ће у заједничкој држави бити могућа њихова културна асимилација.

То је вероватно била највећа грешка краља Александра и његовог окружења. Јер, десило се све супротно од тога. Но, да ли је то тек била мегаломанија Карађорђевића, или се краљ руководио импулсима победничког, потентног, „набреклог од самопоуздања“ народа, са осећајем да је тада извршавао своју историјску мисију? Који је, у исто време, што је са данашње временске тачке тешко схватити, тада још увек био пун вере у постизање компромиса са Хрватима, у мери да је и на изборима 1938. носилац опозиционе листе Влатко Мачек, председник Хрватске сељачке странке, побеђивао на изборима у Шумадији и Поморављу.

Демобилизација српског народа одвијала се док се дешавала мобилизација хрватског, и када су тамошње грађанске странке у неколико година прерасле у типичан национални покрет. А првобитна побуна против централизма претворила се у отворени сепаратизам. Убиство посланика у београдском парламенту 1928. додатно је заоштрило националне односе и радикализовало Хрвате.

Пројекат интегралног југословенства брзо је показивао знаке слабости. Раније маргинални и екстремни усташки покрет претварао се у политичку снагу, делом и инфилтрирану у политички и јавни живот земље. А вежбајући се за професионалне убице у логорима у емиграцији. Једна од њихових првих жртава, као и читавог фашизма који је био у експанзији 1930-их година, био је управо краљ Александар Карађорђевић.

Тог октобра 1934. српски народ је деловао као да је колективно ожалошћен. Делом, јер је изгубио чврсту и сигурну руку која га је водила у бурним временима.

Исто тако и због смрти владара који је – списак је дуг – предводио војску у победама 1912-1914. и делио са њом страдалничку судбину 1915, који је предводио процес уједињења 1918. када су се сви Срби, први пут после средњег века, нашли у једној држави, укључујући и „освећено Косово“, који је скршио планове империја о новом Пијемонту на Балкану, који су правили разне комбинације о могућем уједињењу, само да то не би била Србија.

Исто тако је у слави обновио Српску патријаршију, укинуту у турско време, створио државу помирења и обновио ратом порушену земљу, лично градио и обнављао низ светиња, исто као древни задужбинари, био иницијатор и творац регионалних савеза са озбиљним успесима у спољној политици, колонизацијом је знатно ојачао српски елемент и на југу и на северу, а изборио се да престоница земље и сви кључни ресори Краљевине остану у Београду, сузбијајући сваки сепаратизам…

Наравно да ствар није једнострана и да је краљ имао озбиљних погрешака. Од кобног везивања за Француску 1920-их и некритичког приклањања њеној политици, преко већ поменутог потцењивања римокатоличког фактора у земљи, склоности ка апсолутизму и лошем кадрирању…

Треба само овлаш истражити биографију генерала Живка Павловића, Шумадинца и једног од највећих хероја ратова за ослобођење и уједињење, па видети на који начин се краљ обрачунавао са онима које је видео као непослушне. И његов пријем руских „белих“, поред несумњиво великих заслуга у обнови и унапређењу ратом порушене земље (узмимо за пример само дело једног Краснова), изазвао је и низ проблема, тако да дипломатски односи са СССР-ом нису успостављени све до 1940. године. И то је скупо коштало Краљевину која ионако није имала много савезника.

Но, краљ је све своје грехе смрћу у униформи, и пуцњем оних за које се сматрало да су поражени 1918, некако искупио у очима својих савременика. Оставимо сада по страни међународни моменат и државнички значај овог догађаја. На починак га је у разним фазама испратило око 600.000 људи, од чега је половина била са територије старе Краљевине Србије. То би значило да је његов сандук додирнуо сваки десети Србијанац. Последњу пошту одавали су му и следбеници из других делова Краљевине: само из Вуковара дошло је њих шест стотина.

Није реч само о броју, већ и о соју – и питању ко га је испратио. Смркнути и озбиљни, али у сузама, на вечни починак испраћали су га његови солунци, а сандук су носили ветерани – носиоци Карађорђеве звезде. И у позним годинама, и у другом режиму, они су жалили за својим краљем, и до смрти носили своје Албанске споменице, са Александровим ликом и натписом „свом ратном другу“.

У Краљевини Југославији постојала је легенда да је у самртном ропцу, последњим атомима снаге, краљ својим сарадницима дошапнуо: „Чувајте ми Југославију“. Била је то држава од око 13 милиона становника, за српски народ нека савремена верзија Душановог царства. Југославија је под својим окриљем окупила низ противречности и различитости: колико се то испрва чинило као богатство, с временом се показало као слабост.

Можда је, у односу на Италију и Немачку, југословенско уједињење дошло прекасно да би се изнивелисале разлике међу нацијама за које је потцењено верско опредељење било кључни елемент идентификације. Више ма која држава. Можда је и одоцнело и настало у неповољном тренутку, у вихору између два светска рата? Можда би, да није било Другог светског рата, све те разлике међу југословенским народима с временом и биле превазиђене, или би се бар постигао некакав функционалан споразум између Срба и Хрвата по питању федералног уређења?

Ипак, збиља настала 1941. сва је ова питања збрисала. Иако је настала на племенитој идеји мирења, обједињавања и интеграција различитости 1918, држава која се распала по свим шавовима и у крви 1941. након тога више није смела да буде обнављана. Јасеновац, као синоним за хрватски геноцид над Србима у НДХ, испречио се између југословенских народа за во вјеков. Зато се уместо наводног краљевог аманета након Јасеновца само наметнуло ново гесло: никад више Југославија. То што је 1945. она вољом комуниста обновљена и то овога пута стварно као да је наметнута; на српску штету и по цену ћутања о геноциду, посебна је тема. И темпирана бомба која је уграђена у саме темеље новог државног здања.

Бар се тако чини, када размишљамо о октобру 1929. и октобру 1934. из своје лагодне позиције арбитара над српском историјом.