Упаковати све у једно вече, о оваквом једном књижевнику и философу, цио његов живот, стваралаштво и друштвени ангажман, то је просто немогуће, зато је ово вече само један почетак одмотавања тог клупка, живота и дјела Милутина Мићовића.
На једном мјесту, Мићовић каже: Некад човјек пролази кроз ужасне самоће и нико га не види, нити чује осим Онај од горе који све види и чује и то су најдрагоцјенији моменти у животу, али није смисао тога да све то остане негдје у некој пећини, пустињи, него да донесе тај дар могући међу људе, да га подијели и посвједочи да је човјек.
Знамо, како је Митрополит Амфилохије говорио да је овај народ изњедрио многе умне, велике, па и свете људе – три пустињака: Цетињског, Охридског (Николај Велимировић) и Ђелијског (то је Јустин.) Знам да би се Бећковић са мном сложио, јер сам Мићовића назвала пустињаком нашег доба, пошто је и сам то негдје поменуо у својим ранијим освртима, како сазнајем. Али бити пустињак у градовима, бити сам и са свима, како сам каже, то је нешто сасвим друго. Али, не пада ми на памет да стваралаштво Милутина Мићовића постављам у онај ранг са дјелима светих отаца, крунисаних пјесника и писаца који су стекли свјетску славу. Не! То може само вријеме, као једини оцјењивач.
Али оно што могу рећи је, да свака епоха у књижевности, изњедри по једног особењака, узора, а Мићовић је то био мени. Онај ко између три прста, чува то свето тројство приликом стварања: Христа, Његоша и Достојевског, мора бити спреман на бесмртност.
Веселин Матовић, као дугогодишњи пријатељ Мићовића, каже: Сјећам се промоције прве збирке пјесама Милутина Мићовића „Жива вода“, када сам говорио заједно са Владетом Јеротићем. Тада је Јеротић, када је упознао Милутина рекао да овај човјек не може ништа друго радити осим да пише. Насупрот поплаве естрадног и декларативног православља и неороматичарског родољубља, с једне и неопостмодернистчке симулације и празнорјечја, с друге стране, својим искуственом рефлексивношћу, дубином мисаоног захвата и оргиналношћу идеја, самосвојним приступом темама и симболима из домаће и античке митологије и поезије, језичком новином и експресијом, поодавно се у ововременој српској поезији издвојила пјесничка ријеч Милутина Мићовића.
Његова поезија није, како би казали теоретичари и професори књижевности, ни књижевна чаролија, ни књижевна фикција, а није ни служење народу, како кажу они који издају поезије, виде као национални интерес. Ко са таквим очекивањима отвара његове пјесничке књиге и ко није спреман да се постави у позицију њиховог аутора и сам себе и све око себе погледа са оне стране овоземних видика, неће их дуго држати у рукама.
Држећи се ставова Лазе Костића који каже, ако је потреба народна није речено да је мора поезија подмиривати и да ће се он увијек борити за уставност и уставне заводе, али тако жесток устав неће никада бити да би и пресуду о љепоти поверио већини. Милутин је посебно одговоран према поезији као сакралном чину не саображава укусу времена и подчињава колективним расположењима, напротив – рекао је Матовић.
Радомир Уљаревић, неко ко је са Мићовићем од почетка његовог књижевног пута, истиче: Милутин све вријеме има свој правац, не обазире се на околне ствари не уважава чињенице ни спорадичне пролазне аргументе, концентрисан на онај огањ о којем пјева и коме се враћа.
-Знајући да је то главно, а све друго да је успутно и неважно и као мало ко посвећује сваки тренутак општењу са тим главним. У себи је епицентар, а све друго је околиш. И самом физичком појавом Милутин је уливао то повјерење у оно своје једноумље и смислу посвећености једном, а то једноумље јаче је од сваког спољашњег знања и многоумља. По природи ствари све што не носи у себи тај печат унутрашњег траседентног, све друго је неважно, сумњиво и не завређује нарочиту пажњу. Мићовић је писац по морању, други пишу из хобија. Он у својој пећини као у рову неодступно брани своју позицију, додајући пламен на пламен и жар на жар. А он, пошто му књиге нијесу дале одговор, увијек је носио ту самоћу, замишљеност, попут пустињака. За себе каже, како ником не би препоручио свој случај и како је сваки човјек попут разореног града, који је сам дужан да се изнова сазида, и тако из дана у ноћ, попут живе воде, кроз небеска врата да прође свих седам кругова. Јубилеј сам му честитала исјечком из свог есеја посвећеног његовом стваралаштву: «десио си се српској књижевности као и многи догађаји који су обиљежили овај вијек само што је твој случај тражио цијелог тебе», јер: «ти си владика без мантије и Његош коме су побијелили и коса и брада, случај о коме ће се говорити цио један вијек, али му нико никад неће успјети ући у траг.»
И можда да додам његов цитат, који га, по мени, најбоље најављује – Бити из коријена различит, бити сам и са свима!
На обиљежавању јубилеја четири деценије стваралаштва Милутина Мићовића, присуствовали су: Митрополит Црногорско-приморски г. Јоаникије, потпредседник Владе Црне Горе за образовање, науку и односе са верским заједницама, предсједник Општине Никшић Марко Ковачевић, предсједник Скупштине Општине Никшић Немања Вуковић, игуман манастира Острог Сергије Рекић, Арихијерјски намјесник Никшића свештеник Слободан Јокић и други. Стихове је говорио Радоје Мијушковић.
Савва Радулович, руководилац Арт клуба „Прво писмо“
ФОТО: Жељко Шапурић