Милан Ружић

Победисмо џелате, а поразисмо сами себе

24.09.2024.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Не знам постоји ли народ који је гласније дозивао слободу, вапио за правдом и у време ничега стварао уметност као што је то чинио српски народ. Међутим, негде између, ваљда притиснут ратовима и неправдама 20. века, заглављен негде између санкција и бомбардовања, тај исти народ почео је да ћути. Ваљда по оној старој: „Ћути – не слути!ˮ Али Срби као Срби, претерали смо у свему, јер кад видимо да нам нешто добро иде, ми то радимо до изнемоглости. Тако је било и са ћутањем. На толико ствари је требало дићи и главу и глас, па можда чак и „силу и ордијуˮ, али смо ипак остали неми.

Били смо неми на отимање гусала, на присвајање писма, на преименовање свог језика, на стварање непријатељских држава из државе у коју смо ми уложили све, на инсталиране владаре колонијалних управа које су нам затирале национални идентитет, на приватизације, на потапање цркава, на таблоидизацију свих медија и на ријалитизацију постојања.
Све своје особине које су нас одржале попут правдољубља, слободоумља, части, подредили смо ситној добити, илити такозваном опстајању у мирнодопским условима који су, нажалост, овде турбулентнији и штетнији од било ког рата до сада.

Ухваћени за руку од стране ЕУ и разних амбасадора који су поручивали да смо и ми свет, у свет је уведена за нас лажна, а за њих права, држава *Косово. Једним лаганим ћутањем одсечена је глава нашем идентитету и духовности, и то много раније него што мислимо, али ми смо прећутали и прогоне нашег становништва. Ћутали смо толико да нам данас нико не верује када причамо како нам чекићају гробове, скидају национална обележја, пале цркве, својатају манастире, минирају куће, спречавају увођење новорођених Срба на Косову и Метохији у било који систем чинећи нас тако непостојећим, или, не дај Боже, лакшим метама, оним безидентитетским.

Прећуткивање Косова и Метохије није само прећуткивање једне теме, већ мућење извора, раскивање колевке и ломљење крста.

Али нама ни то ћутање није било довољно, као ни онима који форсирају наше постојање и признавање, а иза леђа држе сатаре, секире и ножеве у случају да се превише узвисимо, већ смо прећутали и највећи напад до сада – напад на наше, не само духовно и културно постојање, већ и на наш физички опстанак. У питању је, наравно, експлоатација литијума. И као и увек, неко је ту направио читав турнир на коме српске поделе играју да дођу до водеће позиције. Имамо оне који подржавају копање иако је 380 милиона евра годишње од рудника много мање од 4 милијарде евра које би могле да се инкасирају здравом државном политиком субвенционисањем пољопривредника који тамо живе. Затим, у плавим дресовима, они који су против копања литијума зато што воле свој народ, своју децу и своје планине, реке и земљу. А онда су се умешали и они са наранџастим дресовима (ФК Мајдан) који не бирају повод за протурање приче о смени власти. Негде између, ваљда преко вајлд-карда, у зеленим дресовима нашла се научна јавност и здрава памет, али су они прећутани као да не учествују на турниру. И сад се игра, највише на продужетке, све док не заборавимо повод и навикнемо се само на игру и навијање. Док приликом извођења једног од корнера не видимо велики црни облак дима и публику која носи гас-маске или болничаре који хрле по тела оних који их нису имали. А победник таквог турнира биће организатор.
И од свега овога бисмо се могли одбранити да нисмо изгубили културу. Од оне која се дефинише уметничким дометима до културе живљења.

Замислите само колико отпора, ината и лепоте је могло бити пробуђено неким новим књигама које би брзо прерасле у класике, неким фантастичним сликама које бисмо гледали уместо слика свог полома, неким великим филмовима који би одисали слободом и поруком уместо скандалом и опијатима, неким сентименталним или осокољујућим песмама уместо Карлеушама и Беровићкама, па онда и неким смисленим представама уместо савременим обрадама класика… Уметност би родила и лепоту, и пркос, и памет. Али како говорити о уметности народу који је дао Његоша, одриче се Андрића и Меше, не прихвата Ћопића и Лубарду, не чита „Пилипендуˮ…
Народе мој, поносу и срамото српска… Будни, а успавани. Речити, а замукли. Паметни, а глупи. Благословени, а проклети. Срби, а Југословени. Браћу, а душмани… Победисмо џелате, а поразисмо сами себе…