Зашто се шири прича о смаку света: Русија има чист једанаестерац — још се бори једном руком

Русија има „чист једанаестерац“ на бојном пољу и баш зато сада са Запада стижу приче о нуклеарном рату и „смаку света“, као и разне иницијативе за преговоре о решењу украјинског сукоба, кажу саговорници Спутњика уз оцену да су после напада кијевских снага на Курску област слабе шансе за остварење и западних и источних предлога за мир.

Русија се бори једном руком, није мобилисала активну резерву, али је исход на бојном пољу свеједно предвидив, уверен је др Драган Петровић са Института за међународну политику и привреду.

Како каже, управо због тога се шири прича о „фатаморгани нуклеарног сукоба и смака света“ чиме у суштини Запад покушава да приволи Русију на преговоре.

„То је као кад у кошаркашкој утакмици остане минут до краја, а ви водите са десет разлике, али улог је велик па они други спопадају судију за слободна бацања. Али било би сулудо да Русија тако нешто прихвати јер кад би дошло до замрзавања сукоба у Украјини то би заправо значило наставак сукоба“, сматра Петровић.

Ако је пропао Минск 1 чему Минск 3
По мишљењу новинара Николе Јовића, проблем је што су све мировне иницијативе једностране јер мировни планови које пропагира Запад искључују Русију, а сви мировни предлози које пропагира глобални Исток су неприхватљиви за Запад и Украјину која је „прилепак“ колективног Запада.
„Поставља се онда питање која земља уопште може бити та коју ће да прихвате обе стране као адекватног посредника у преговорима и неко ко би то могао да издејствује. На жалост, таква земља тренутно не постоји, пре свега због тога што не постоји најмањи заједнички консензус — и даље постоје максималистички захтеви Украјине, а с друге стране Русија је поставила неке своје циљеве који су за Украјину неприхватљиви. Те две пропозиције су као небо и земља“, констатује новинар.

За њега су предлози за преговоре тактички потез Украјине и Запада којим покушавају да компензују недостатке на бојном пољу, а у том светлу подсећа на искуства из времена постизања споразума Минск 1 и Минск 2.

„Они су долазили у слично време и у сличном тајмингу, пратећи синхронизацију догађаја на бојном пољу: Минск 1 је дошао кад је пропала прва украјинска контраофанзива у јесен 2014, тј. покушај да се поразе проруске снаге у Донбасу. Кад је пропала друга украјинска контраофанзива у фебруару 2015. долази до Минска 2. Сад се чини да се иде ка Минску 3 у тренутку кад Русија нема разлога да преговара јер јој добро иде на бојном пољу уз све мање пропусте и грешке које не могу да измене општу слику бојишта. Поставља се питање зашто би они са Запада ургирали за мир осим да направе нови Минск 3 који би Украјини дао предах да би стигли да издејствују, спортским речником речено, бар још два продужетка. Зашто Минск 3 ако је Минск 1 био довољан да је ваљао? Они желе да преко споразума Минск 3 ураде исто оно што је Украјина урадила у међувремену између потписивања Минска 2 до почетка Специјалне војне операције, а то је оглушивање о све што је потписано, константно кршење примирја и коришћење тог времена за наоружавање. Они сад желе да издејствују за Украјину какав-такав мир, бар на неколико месеци“, упозорава Јовић.

Веровали су, указује он, да Украјина може да победи, а Русија искрвари и пристане на неки понижавајући мир:
„Из истих разлога сада желе да што пре осигурају Украјини мир, примирје које би значило предах да се њихова војска одмори, реорганизује, прегрупише, допуни новим залихама западног оружја и спреми за нову рунду ратовања. С те стране Русија нема разлога да им верује трећи пут, нема потребе да наседа на те медијске провокације, већ треба да диктира темпо на бојном пољу и ни на који начин да не дозволи да се предност коју тамо има истопи у некој врсти лошег мира који би значио ништа друго до наставак рата“.

Шолц се ништа не пита

Као покушај замајавања Русије, Јовић тумачи и заокрет немачког канцелара Олафа Шолца ка идеји о неопходности решавања украјинске кризе путем преговора о чему је било речи и током посете немачког лидера Казахстану.

„Шолц се ништа не пита ни у самој Немачкој, а камоли ван ње, а камоли да се пита о важном питању као што је руско-украјински сукоб. У најбољем случају он може бити само преносилац порука. Ово делује као изокола испипавање терена. Фактички, Американци шаљу свог курира у земљу блиску Русији, Казахстан, да испита на неки начин могућност посредовања, да се баци пробна удица и да се види да ли ће Руси да загризу. Али то делује веома далеко од реалистичног сценарија“.

За Петровића је парадокс да, иако америчка дубока држава тесно сарађује с Кијевом и Владимиром Зеленским, заправо је у току процес који, како каже, подсећа на ракету Аполо која се раздваја на делове и нестаје, а падобранци се спасавају у мору.

За Америку исход сукоба није нешто што одговара Кијеву и читава игра се свела на оно ‘држи воду док мајстори оду’ — да се западно јавно мњење држи у збуњености и у уверењу да неће доћи до пораза Украјине, а та илузија се ширила, истиче саговорник Спутњика, јер би да су превагнуле рационалне анализе западни порески обвезници били демотивисани да дају помоћ Украјини.
Курск дао одрешене руке Москви

Коментаришући мировне предлоге који стижу из Пекинга, чији је посредник Ли Хуи више пута посетио и Кијев, и Москву, као и „консензус у шест тачака“ који су формулисали Кина и Бразил, он истиче да се све променило после украјинског напада на Курску област.

„Украјина игра катастрофално јер је киднапована од Запада, а Вашингтону не смета ни да Украјина нестане јер профитира на антируској игри Кијева. То што је Зеленски урадио са Курском је харикири. Он је као болесник који живи нездраво, не бави се спортом и узме шећер који му даје краткотрајно задовољство али он здравствено назадује, живи од данас до сутра у жељи да остави у медијима слику да је супер. А заправо је Украјина дала одрешене руке Москви да каже Пекингу — ми смо били спремни на компромис али онда се десио Курск“, образлаже Петровић.
Он штавише сматра да та „камиказа игра“ коју Зеленски игра са својим народом одговара Русији која, истиче, иде ка томе да ће „на крају доћи до рестаурације територије царске и совјетске Русије у јужном правцу“.

Постоји само једно питање са војног аспекта а то је, фигуративно објашњава овај стручњак, да ли ће Русија победити једном руком или ће морати мало да употреби другу да је придржи.

„Говорим о капацитету Русије да реализује пенал. Ово је чист једанаестерац. Русија је више пута у својој историји имала пенале и неколико пута их није искористила… Ово је сада јединствена шанса, столетна шанса Русије да потпуно демонтира кијевски концепт Украјина – анти Русија“, поручује Петровић.