Слободан Антонић: Медији ништавила

Пуцањ који је означио почетак хајке на Националну читанку дошао је са Н1 – тог истинског “јавног сервиса аутоколонијалне Србије” (овде 117). Тамо је, већ другог дана школске године, објављен ТВ прилог под насловом: “Национална читанка или ‘дресура за то како се постаје Србин'”.

Аутор прилога био је Миодраг Совиљ, чији је нови ангажман на Н1, недељу дана пре, свечано најављен као “допринос даљем јачању поверења које наши гледаоци имају у Н1 као извор поузданих информација“. Посебно је тада истакнуто да је Совиљ “дипломирао новинарство на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду” – дакле, код Динка Грухоњића. Одличан избор!

И, шта нам о националним читанкама каже Н1 као “извор поузданих информација”? Читанке још нису стигле у школе, јер нису одштампане, па се не зна тачно шта тамо има. Али, то не спречава Н1 да о томе што не зна направи опширну репортажу.

“Најављених читанки још нема”, каже Совиљ, “самим тим, не зна се ни шта ће у читанкама писати”, међутим, “спекулације о потенцијалном садржају поделиле су јавност”.

Већ у првом кораку видимо како се просто измишља некаква “подељена јавност”, која “спекулише” шта има у читанкама. Нико о томе пре овог није ништа “спекулисао”, нико није био “подељен” – кад се читанке појаве, онда ћемо видети шта тамо пише, па ћемо се ако треба и “делити”.

Јасно је, међутим, да Н1 овим измишљањем фантомских “спекулација” у истом трошку их заправо производи – типичан перформативни говор.

Питање које Совиљ као главно поставља гласи: “Како деца која тек уче да напишу слово ‘А’ могу да се упознају са филозофским концептом националног бића?” Питање је наравно лажно. Оно сугерише да српском просветом владају некакви националистички лудаци који сиротим првацима хоће да утуве нешто сасвим непримерено њиховом узрасту.

Из свог вишедеценијског просветног искуства знам да су српским школством збиља харали различити фанатици – од оних који су деци у обданишту уводили сексуалне пакете, до оних који пребројавају колико има жена у предавањима из античке или средњовековне философије.

Али, никада нисам срео неког ко жели прваке да научи шта је “филозофски концепт српског националног бића”. Вероватно да је до мене – не би ваљда лагао медиј који за себе скромно каже да је “извор поузданих информација”?

Одговор на постављено мудро и објективно питање Совиљ је потражио само од Срђана Милошевића, колумнисте “Пешчаника” чувеног по тврдњи да је споменик Немањи ни мање ни више него “опредмећење менталног стања које је зазивало Велику Србију”. Велики споменик = Велика Србија – оштроумно зар не? (о томе сам писао овде).

Ни овај наш зналац наравно да није видео шта пише у националној читанци, али је Совиљу и гледаоцима Н1 одмах објаснио да ће она “водити само гајењу осветничке културе у Србији због фрустрација изазваних ратовима деведесетих”.

Милошевићу је овај наступ био мало, па је одмах сео и написао чланак за “Пешчаник”. Ту је објаснио да се у Србији негује “наратив о жртви”, као и “идеја да Срби једини на Балкану нису остварили право на национално уједињење”. Иако још увек не зна шта тачно тамо пише, видовит је Милошевић, “нема никакве сумње да ће националне читанке бити само још један сервис изградње и деловања националног идентитета у поменутом правцу”.

Оно што “Пешчаников” аутор још предсказује јесте да ће српска деца, због националних читанки, развити “неразумну (патолошку) пристрасност према својој групи”, због чега ће одбијати да се суоче са српском злочиначком прошлошћу: “То је ситуација упоредива, примера ради, са одбијањем потомака појединих нацистичких злочинаца да се суоче са истином о својим очевима или дедама, који и даље за њих остају ништа друго до вољене тате и деке”.

Други разљућени коментатор, Слободан Бељански, објављује на “Пешчанику” текст под насловом: “Национални буквар или буквар национализма”. Треба ли рећи да ни Бељански није имао у рукама НЧ, али да и он зна шта тамо стоји, због чега је сада изузетно љут и повређен: “Лако је претпоставити”, пише коментатор “Пешчаника”, “да национална читанка неће бити ништа више од читанке национализма, нека врста обавезног војног рока у школама, посвећеног менталном муштрању – (…) нови уџбеник надмености, ароганције и одвикавања од објективности“.

Штафету је од “Пешчаника” даље преузела “Ал Џазира”, где је текст Драгана Бурсаћа изашао под насловом: “Српски национални буквар, припрема најмлађих за нове освајачке ратове Србије?”. Погађате – ни Бурсаћ није видео НЧ. Али, и он зна да је “једини прави циљ оваквог ‘уџбеника’ структурално тровање најмлађих кроз образовни систем у коме се креирају нове догматске националистичке генерације”.

Српска деца ће да читају НЧ, предвиђа Бурсаћ, па ће “у најбољем случају да заврше као идеолошки дилетанти и послушници српског света”, а “у оном горем случају, то су будући припадници Црвених беретки или ‘Шкорпиона'” – “српско месо за некакве ратове у којима би иста та Србија, по ко зна који пут, господарила туђим земљама, народима и територијама”.

“О последицама увођења националне читанке у школски систем тек ће се причати”, завршава своју пророчку визију колумниста “Ал Џазире”, “али већ сада можемо казати да се Србија и те како припрема за неку врсту русификације и да ће слиједом ствари опет исказати потребу да шири територије – (…) злоупотријебљена дјеца која се данас одгајају у том духу бит ће идеолошки, али и теренски војници у тим опасним, нехуманим наканама”.

Свој допринос, дакако, није могао да не да и Кишјухас. “Уместо да (деца – С. А.) критички разматрају и преиспитују традицију, историју, књижевност”, тврди он – иако и сам каже да нема појма шта у њима пише – “извесно је да ће најновији уџбеници бити у функцији националистичке пропаганде, односно апдејтовани приручници за пумпање национализма“. “Национална читанка је рефлексија националне фрустрације”, указује се нашем екстрасенсу, “још једно дробљење на тему Србије као вечите жртве разних неправди, уместо отварања тема о одговорности и кривици“.

Тако се у текстовима ових финих људи, а пред књигом коју уопште нису видели, појављује управо оно што им је у глави – баш као код Роршахове мрље – мучење деце философијом (Совиљ), грозоморни српски национализам (Бељански), вечна српска кривица (Кишјухас, Милошевић), Срби седају у руске тенкове и пуцају на све што се креће (Бурсаћ)…

А можда они, на основу ранијег искуства са српским уџбеницима, наслућују шта ће у НЧ да пише – помислиће нека добра душа. Не, и раније су причали напамет, то сам се лично осведочио у случају уџбеника биологије.

Биљана Стојковић (“Дабрица”) убацила је у програм из биологије за 8. разред обавезу да ученици уче полове и родове, као и друштвене аспекте хетеро/хомо/транс сексуалности – градиво које је првенствено социолошког, а не биолошког карактера. Писци уџбеника, биолози по струци, сналазили су се како су знали и умели, па смо тако добили уџбенике који су, када је реч о овој теми, садржали бројне нетачности и произвољности.

Када је пак ЗУОВ покренуо ревизију ових уџбеника, подигла се иста ова кука и мотика као данас са НЧ. Како сам детаљно показао овде, нико није знао шта тачно пише у уџбеницима биологије, нити је за то уопште марио. Али, сви су намах заграктали како се црква меша у образовање и како ће одвратна СПЦ сутра да баца на ломаче јадне биологе, Дарвина, даброве и птицу додо… (Кишјухас: “Школске лекције убудуће ће звучати овако: Свети Сава открио струју, Св. Сава чамцем опловио планету, Св. Сава излечио ковид–19…”).

Ми смо данас дошли до тога да је у тзв. озбиљној јавности потпуно нормализовано да се може из све снаге нападати или бранити оно што уопште ниси ни видео, ни чуо, нити прочитао. Филм Дара из Јасеновца претрпео је вишедневне хистеричне нападе пре него што га је ико у Србији уопште и видео – то срамотно понашање наше културне и медијске елите исцрпно је описано овде (208–211).

То није никакав ексцес, као ни ово сад. То је постало манир, нормалан вид деловања читавог грозда наших “грађанских” медија. У њима се уконачио један број медијских и културних делатника који се понашају по моделу Иљиновог “полуинтелектуалца” (полуинтелигент):

“Сложеност и префињеност света потпуно су му недоступне; за њега је све просто, све је доступно, све се решава одједном и самоуверено. (…) Он не познаје дух, над религијом се изругује, у савест не верује (…). Они су потпуно неспособни за самостално истраживање и закључивање. Они добијају своје ‘учење’ у довршеном облику, у својству ‘догме’, коју прихватају једном заувек, као веру” (овде 21; 39).

Пошто су у поседу догме као једино истините доктрине, и ови наши генији не морају ништа да погледају, ништа да саслушају или прочитају. Они све унапред знају, они све могу априори да оцене, да искритикују и да осуде.

Ришељеу се приписује девиза: “Дајте ми шест редова исписаних руком чак и најпоштенијег човека, и ја ћу у њима да нађем оно због чега могу да га обесим“. Овим нашим ришељејчићима не треба ни тих шест редова – они су у стању да и без читања очас посла пошаљу људе на медијско-идеолошко губилиште.

Наравно, ни ја не знам шта пише у НЧ – можда ће се НЧ збиља показати као “уџбеник надмености, ароганције и одвикавања од објективности”. А можда и неће. Моћи ћу то да оценим тек када га узмем у руке и прочитам.

Али оно што већ сад засигурно знам јесте да су многи од ових наших медија деградирали у чисте произвођаче ништавила – из њих се масовно јављају профили који ништа не желе да знају, ништа неће да размишљају, али сваког кога виде као непријатеља своје догме желе да сниште (нихилирају).

“Зло није случајно названо изводником ништавила”, лепо је уочио Драган Стојановић. “Зло постиже своје ‘савршенство’ у ништавилу”, па када нам свима на концу експлодира у лице “Све постаје Ништа, зло се испунило на најсавршенији начин” (овде 48).

Као што сам написао прошли пут, не суочавамо се само с неразумним, већ и с безумним понашањем. Оно се шири као пожар, и дај Боже да из њега не произађе какво зло општег ништавила…