Андреј Ткачов: АДАМЕ, ГДЕ СИ?

Човек је ходач по ужету. Десно и лево су подједнако опасни понори. Између осећаја сопствене важности и скривене величине на једној страни и осећаја потпуне безначајности на другој, човек хода полако, балансирајући.

Треба да осетиш небо изнад главе и понор под ногама, али не смеш да гледаш ни тамо ни онамо. Срушићеш се.
Сваки налет ветра је опасан. Свака мува која ти слети на нос прети смрћу. Можеш само напред.

Треба што брже доћи до чврстог тла, до супротне обале. Најрадије би бацио мотку из знојних руку, тријумфално се окренуо и сео, изнемогао, осећајући како су ти ноге нагло ослабиле и постале крхке.
Поезија је ближа вери, него наука. Наука распршује човека између биологије и социологије, физике и археологије.
Наука изазива човека одговорима, али му их не даје, јер ништа не зна у потпуности. За њу, сваки црв остаје складиште тајни и нерешивих загонетки.
Али за поезију је човек – цео. Рањен је, али жив, оштећен, али не раскомадан. Поезија интуитивно, као жена, у трену схвата оно што измиче логици и што се не уклапа у готове шеме.

Вера у науку и несклоност поезији је несумњиво једна од подврста мржње према Богу. Поезија – то нису само арапски бејти и грчки хексаметар. Поезија је и Октоих, Триод, па чак и Требник.
Да није било Јована Дамаскина, Державин не би рекао за човека:

„Делић сам целога ја свемира,
Постављен, чини ми се, у часној
Средини природних појава оној
Где довршио си створења Ти телесна,
Где започео си Ти духове небеске,
И ланац бића свих повезао мноме.“

(Ода „Бог“)

Човек је средња карика; пупак у који су везани сви проблеми и питања; фокус у који сви зраци настоје да се окупе. Све је за њега, све је ради њега, а он сам је – за Бога.
Од времена грехопада Бог позива човека говорећи: „Адаме, где си?“ Ми памтимо где је он (то јест ми). Стиди се и крије се у жбуње. Стиди се!

Наука је рођена из радозналости. Поезија – из бола неузвраћене љубави и из свештеног трепета. Стид се родио из осећања да грешиш, а Он те гледа. Сваки Адамов потомак жигосан је горућим печатом срама, као одбегли и ухваћени роб.
Из стида се рађа покајање. Али не само из стида, него из стида и вере. Само из стида, рађа се или очајање или глумљена, свесна дрскост.
Треба да осетиш Бога, покајеш се пред Богом и кажеш: „Теби једином сагреших“.

Ако гордог човека мучи савест, а не верује и не моли се, онда за њега нема милости.
Од себе нема милости, јер себе види као кривца и себи не прашта. То је лудница, зачарани круг, а можда и један од кругова пакла.
Ако гризеш и бичујеш себе, али не стојиш пред Богом и не тражиш од Њега благодат, онда то није покајање. Некако се често заборавља да лична снага и грижа савести нису довољни за покајање. Потребна је благодат.

„Даруј ми сузе, Господе, као понекад грешној жени…“
И сузу, и скрушени уздах, и промену живота од горег ка бољем, даје Он, и само Он.
Не треба да будемо потиштени, јер нисмо створени за црва и дрвену кућицу.
Човек није нешто што се ставља у ковчег, већ биће ради кога је створен свет и које се не може наситити ни са ким и ничим, осим Богом.
Човек је обликован од великог и ништавног, да не клоне духом у тузи и да се не погорди у слави. Понизни краљ и бодри духом просјак подједнако су велики и достојни поштовања.

Кад пожелиш да се погордиш и дигнеш нос као што то раде људи који се сунчају на плажама, сети се да ће те кубни метар земље сакрити од сунчеве светлости, а тесна дашчана ћелија заклониће ти кости до дана Великог Суда.

Али ако паднеш духом, сети се да је Господ кроз Серафима Вирицког говорио једном од уморних и исцрпљених: „Ти си драгоцен у очима Мојим“.
Такав је човек. Изгубљен у једном од углова огромног света, уплашен, са надом гледа у Небо, а за то време на њега пажљиво гледа Бог.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)