Овде победа има посебно значење: Поруке руског уметника са Мећавника за Спутњик /видео/

Жеђ за откривањем је омогућила човечанству да се развија и напредује, та радозналост нас је погурала напред. Управо та жеља за откривањем новог је и главни кључ у раду с младим људима, јер буди код њих потребу да расту и да се усавршавају, каже у разговору за Спутњик руски диригент Михаил Голиков, председник жирија „Кустендорф класика“.

Михаил Голиков је ове године по други пут боравио на Мећавнику, на којем се одржава „Кустендорф класик“, у амбијенту који, према његовим речима, надахњује не само природом, него и стваралачком енергијом оснивача овог музичког фестивала, редитеља Емира Кустурице.

У разговору за Спутњик руски диригент, поред својих утисака о музичком фестивалу на Мећавнику и сарадњи с Кустуруцом, открива и на који начин преноси своје умеће младим музичарима и како успева да им пренесе љубав према музици и стварању, упркос изазовима савременог доба.

Шта је, према Вашем мишљењу, најважније за младе музичаре који долазе на Мећавник и шта Вам је најјачи утисак у вези с овим фестивалом, с обзиром да на њега долазите други пут?

– И прошле године су за мене један од најјачих утисака након такмичења били управо разговори, комуникација с руским, српским музичарима, који су са мном поделили утиске о томе како их је променио Дрвенград, како их је променио „Кустендорф“, буквално за два дана, колико им је много новог подарио и открио. На крају крајева, није најважније да ли си победио или ниси. Права победа у животу је нешто потпуно друго, а ја се овде трудим да студентима то пренесем на основу свог личног искуства, своје каријере – да победа на такмичењу није главни подстицај за раст и усавршавање. Заузети своје достојно место на сцени, стећи своју публику која ће те волети, поштовати, за коју ћеш све време трагати за нечим новим и усавршавати се – то су главне победе у животу. Због тога је овај степеник мали, али веома важан за младе музичаре и чини ми се да треба увек да постоји, јер је данас необично важно говорити на језику уметности, на језику културе, а музика као најинтернационалнији језик међу свим врстама уметности дефинитивно помаже да једни друге боље разумемо и да добијемо неопходну енергију за рађање нових звезда.

Били сте у многим жиријима, који су Вам најважнији критеријуми у оцењивању такмичaра, шта је пресудно да се неко ко изађе на сцену издвоји међу десетинама талентованих уметника?

– Тешко је изабрати победника јер сви који су стигли овде већ су победници самим тим што су прошли селекцију у својим земљама. Наговештаји да је неко будућа звезда нису видљиви само по мајсторству извођења, или по вокалном мајсторству, то се види по томе како се млади музичар држи на сцени, какво је његово глумачко умеће, како комуницира с публиком и, оно што је најважније, како отвара своје срце, на који начин своје емоције дели с гледаоцима.

Сматрате да је главна мисија музичара да лечи музиком. Колико је у овом данашњем свету та мисија важна не само за музичаре, него за уметнике уопште, за глумце, сликаре, писце?

– Сваки човек који је изабрао пут стваралачке професије има две најважније мисије – да лечи и просвећује, јер су музика, а и књижевност, сликарство, кинематографија и, наравно, театар, способни да просвећују и да лече просвећивањем. Или обрнуто, да лече и да у процесу лечења просвећују, јер те две најважније филозофске мисије у животу сваког човека имају огроман значај за здравље, како физичко, тако и духовно.

Да, а Ви имате веома интересантне пројекте. Да ли и овде добијате неке идеје?

– Прошле године, када сам први пут боравио овде и потом се вратио кући, добио сам прегршт изванредних идеја. Овде нешто заиста храни душу, вероватно Емиров јединствени таленат, он некако доприноси томе да се све време нешто ствара. Ја целог живота радим с децом, с младим људима, јер сматрам да је то најважнија мисија за свакога од нас, не само за музичаре, за сваког човека који нешто постиже, који нешто већ уме – да преноси своје искуство. При чему не мислим само на преношење мајсторства, када предајеш и делиш своја знања, умећа, вештине својим студентима, него и када помажеш младим музичарима да нађу себе. Веома често сам имао прилику да око себе видим децу која су одустајала од своје професије, јер им нешто није ишло, нису имали могућности да од тога зараде новац. После разговора са мном ипак су се враћали томе. Прошле године сам основао омладински симфонијски оркестар у граду Астрахану, који сада већ покрива цео југ Русије. У њега улази готово 15 региона и за мене је то, дефинитивно, важан пут. Када сам први пут чуо те младе људе који су дошли на аудицију за оркестар, поразговарао с њима, од многих сам сазнао да су у принципу већ одлучили да одустану од музике, да оставе виолину у кутију и да је одложе заувек. То је тужно. Данас ме њихови родитељи и педагози засипају писмима захвалности, јер су њихова деца од 14, 15, 16 година, у најбунтовнијем узрасту, када тинејџери имају потребу да протестују против свега, почела код куће да говоре само о музици.

Колико је тешко данас радити с младим људима, имајући у виду геџете свих врста који им у великој мери одвлаче пажњу?

– Непријатеља нашег посла има много, то је истина. Ипак, чудна је ствар, када успете да им одузмете те геџете, када су у процесу проба – уколико је у руци виолина, не можеш да држиш истовремено и телефон – то је већ прва победа. А када тог телефона нема у близини, када се удаље од разних месинџера, од тог брзинског прегледа разноразних клипова на Тик-току, који веома сужавају њихове мисаоне способности и стваралачку суштину, деца, а посебно тинејџери у узрасту од 13, 15 до 17 година, веома брзо се преображавају, јер су они попут пластелина, од њих је могуће обликовати било шта. Они су као бели лист хартије, може се на њих исписати радост коју ће добијати ако се баве стваралаштвом, музиком. Ја сам, на примеру великог омладинског оркестра, чак и сам себи доказао то да деца која су хтела да одустану од свега данас трче ка томе и баве се тиме чак и током лета, распуста, када им родитељи кажу: „Идемо да одморимо у Турској“, а они кажу: „Не, мама, тата, имам ускоро пробу оркестра, морам да вежбам свој програм, своје деонице које ми је маестро дао, због тога ћу остати овде, у врелом Астрахану“.

А како успевате у томе? Како Вам пође за руком да их заинтересујете?

– То је дефинитивно пре свега комуникација. И то није само разговор, него и време које проводимо заједно, није реч само о надзору, када ти као педагог говориш шта и како неко треба да ради. То је и дружење, када сам ја као неки њихов старији брат, а понекад и као родитељ, или педагог. А кључно је заједничко откривање нечег новог. И вероватно је главни кључ који ја имам у рукама, који отвара врата њихових душа и помаже им да раде нешто ново, светло, управо та жеља за заједничким откривањем. Жеља да се открије за себе нова музика, нове могућности сопственог извођења, нове могућности комуникације у колективу. И не само то, него и могућност да поразговарамо тамо током пауза с новим друговима који су дошли, узгред, као и овде на Кустендорф, из разних градова. Могућност да се осетиш као део јединственог организма, када свираш у оркестру, јер оркестар, за разлику од соло наступа, поседује ту магију. Када почнеш да разумеш да је то тако, одједном почињеш да осећаш енергију која је хиљаду пута јача јер су поред тебе сви твоји другови, пријатељи, они ту енергију производе заједно и ти осећаш њен резултат. И тај резултат, наравно, веома радује младе људе, тера их да иду напред и омогућава им да праве све озбиљније, брже кораке.

Покренули сте пројекте као што су „Дигитални оркестар“ или „Smoke Over the Water“. Да ли су и то начини да се млади људи заинтересују за стваралаштво?

– „Дигитални оркестар“ је пројекат који је настао током пандемије ковида, oкупили смо музичаре из разних земаља, с разних континената. Неко је успео да допутује у Санкт Петербург, да сними свој део симфоније, неко се снимао фрагментарно у Америци, у Европи, па нам послао видео-запис. Све смо то монтирали, написали смо заједничку звучну подлогу. Ја сам био диригент и творац. Чак сам понекад и директно дириговао од куће. Након пандемије нисмо затворили тај пројекат, него смо га наставили још живље. А прошле године појавио се нови оркестар телевизија земаља БРИКС. И желим да ширим те границе, могућност разних аудиторија кроз инструменте, управо у телевизијском формату.

Што се тиче фестивала „Smoke on the Water“, он је настао пре седам година. Једном приликом, разговарајући с музичарима групе „Deep Purple“, рекао сам им да имам идеју да повежем рок и класичну музику, јер је много тога из класичне музике постало основа рока – басови, разне полифоније, који су потом ушли у рок музику. И много тога што је настало у оквиру рок музике данас већ називају класиком, јер је она прошла испит времена. На то ми је Ијан Пејс, познати музичар групе „Deep Purple“, рекао: „Маестро, апсолутно сте у праву, иначе сматрамо да је рок проистекао из класике и да треба да уђе у класику“. И због тога је данас веома важно спајати публику која није баш спојива. Веома често се догађа да они који слушају рок музику ништа не знају о класици. И обрнуто, људи који одлазе у позориште или у филхармонију, слушају класику, али су удаљени од рок музике, она им није интересантна. Али кроз фантастични инструмент какав је симфонијски оркестар данас је могуће осетити потпуно нову енергију од спајања та два паралелна жанра. Број поклоника тог кросовер жанра је све већи и већи, а музичари из целог света желе ту идеју да подрже, чему се неизмерно радујем.