Дан када је убијен Сава Шумановић: „Наш сликарски ђак кога смо због нечисте крви стрељали“

Тридесетог августа 1942. на православном гробљу у Сремској Митровици стрељан је, у својој 46. години, већ тада европски славан сликар Сава Шумановић.

Неки кажу да датум стрељања не мора бити тачан, као што не мора да буде тачан ни званично саопштени начин извршења „казне“ над уметником. Датум је 20. октобра у писаној форми „саобћило Обћинско поглаварство“ Трговишта у Шиду, одговарајући Савиној мајци Персиди на њену молбу Поглавнику НДХ да јој се син пусти из казнионице у Сремској Митровици: „Увидом у очевидност Уреда 1 у Шиду установљено је да је Шумановић Сава као талац по Вишем редарственом повјереничтву осуђен на смрт и стријељан 30.8.1942. године. Услијед тога се молби не може удовољити.“

Наиме, сремски Срби убијани су у великим групама, па није било времена да се прокњижава убиство сваког појединачно, већ су „пресуде“ изрицане и „образлагане“ групно, а група се састојала од онога што јој се заломи у том обимном послу расног чишћења независне државе од Срба, и можда је „саобћени“ датум узет тек да неког датума буде.

Није сигурно ни да је докрајчен стрељањем, јер су Митровчани, присилно ангажовани на копању јама и њиховом санитарном затрпавању након што се напуне убијенима, сведочили послератној комисији за усташке злочине да је ликвидирање група заиста почињало стрељањем, али се по правилу довршавало маљевима и ножевима, јер је било младих и снажних људи који би од метка само посрнули. Па ни тада није било извесно од чега је који умро, јер су се напуњене јаме гибале од још живих људи док су посипане живим кречом и затрпаване земљом.

Усташки „Покретни пријеки суд“ по правилу је „саобћавао“ само имена у стрељаној групи, и није улазио у одмеравање појединачних „кривица“, већ би у кратком опису назначио за шта терети „једне“ у групи, а за шта „друге“. За групу од 26 стрељаних Румљана, на пример, „Покретни пријеки суд“ сачинио је овакво образложење за осуду на казну стрељањем: „…проглашени су кривима, да су једни били чланови комунистичке партије… а други су подпомагали ове злочинце… као и пропустили пријавити властима особе, за које су знали или барем морали сумњати, да се баве протудржавним радом.“

Докуменат о групној осуди на смрт која је пак обухватила Саву Шумановића, ако је и сачињен, данас није доступан, али се може са сигурношћу претпоставити да кривица усамљеног сликара не може досегнути ништа друго осим што је пропустио да „посумња“ и о томе јави „властима“. Дело овакве инкриминације практично није могао избећи нико, па ни онај који би „посумњао“ и пријавио, ако није чисте хрватске крви.

Али, ето, узима се датум стрељања који је хрватска држава „саобћила“. Држава је држава, нема ту шта да се сумња.
Бекство у сликање уместо у Србију

Код неких аутора може се прочитати да је Сава могао избећи смрт преласком у Недићеву Србију. Смрт је, на пример, избегао угледни шидски земљорадник Илија Башичевић, Савин вршњак, који ће тек после рата почети да се бави сликањем и стећи велику славу под уметничким именом Босиљ. Илија је био на истом талачком списку, који је свакога дана могао бити позван на стрељање, али је успео да се са синовима Димитријем и Војином домогне Беча и тамо претури рат. И Сава је, кажу, могао да послуша пријатеље из Београда и склони се код њих.

Сава, међутим, то није могао да изведе. Физички је то било изводљиво, али је унутар Савиног схватања смисла живота то било немогуће. Био је интелигентан човек, и наизглед је могао да побегне. Али није заиста могао управо зато што је био такав. Он је разумео какво је време дошло и каво је зло настало у виду НДХ, под чијом се влашћу нашао и Срем, али је изабрао да спас потражи у уметности. Имао је информације о својим загребачким пријатељима сликарима и писцима и о њиховом бекству у свет уметности, у коме су се правили да не виде шта њихова држава чини православцима и „мојсијевцима“. Очекивање да ће га бекство у сликање спасити показало се погрешним.

Неки сугеришу да таквог очекивања није ни било. То, заиста, може да изгледа као вероватно ако се његов грандиозни триптих „Берачице“ тумачи као уметниково причешће пред смрт. Али, ова величанствена алегорична композиција, која младим женама додељује мисију дванаесторице апостола, нема централну фигуру која ће бити издана, она је склоњена у славу животворности коју младе жене снажних руку носе.

Сава је био изразито неполитичан карактер, који ни једним својим поступком и ни једном својом сликарском темом није никада дотакао идентитетско српско питање у Хрватској. Напротив, његово сликарско и естетско образовање ослањали су се на искуства западне уметности. Није било ни једног разуму схватљивог разлога да га власти НДХ препознају као непријатеља хрватске културе и да га као таквог осуде на смрт. Једини разлог био је у његовом српском и православном пореклу.

Стрељање човека без икакве кривице не указује да су власт били преузели болесни људи, већ да је негација права Срба на постојање била стандард друштвене свести усташког покрета. Стрељање уметника српског порекла пониклог у загребачкој сликарској школи, без икакве грађанске кривице, може да значи додатно уклањање сведочанства да и српска нација може да породи уметника.
Политички некоректна тема за данашњу европску демократску државу

Веома је чудно што су само екстремно независни и слободни појединци у Хрватској јавно схватили ову чињеницу, док су се просечно независни задовољили цивилизацијским открићем фашизма као извршиоца ових злочина. Фашизам је, ето, стигао са запада и инфицирао неке у Хрвате, и то је цело објашњење оригиналног усташког покрета, чије су се крволочности есесовци гнушали. Међу данашњим хрватским уметницима веома је мало оних који су на случају Саве Шумановића јавно обзнанили свој национални и хуманистички стид. Међу њима је писац и новинар Миљенко Јерговић, који се, не једном, бавио овим феноменом. Тако у „Јутарњем листу“ 2010. пише:

„Сава Шумановић илустрирао је насловницу Преображења, прве и за живота једине књиге Антуна Бранка Шимића, али тај податак није баш мио званичницима наше књижевности, јер је Сава био Србин којега су наши бојовници 1942. стријељали. Иако их, као пресвијетлог дечкићи, гане сваки спомен Антуна Бранка и стихова с којима је попут звијезде падалице клизнуо хрватским небом, наши естете као да не желе знати тко је нарисао насловницу првога издања те једине његове књиге… Питање како је било убити Саву Шумановића поставља се обичним људима у чије је име сликар убијан, људима који нису криви, али јесу одговорни. Одговорним их чини само то што могу разумјети оно што убојице и њихови добошари, гочобије и телали не могу да разумију. Одговорност је Божји благослов; она нас чини људима, али и даље је тешко разумјети како је то било убити сликара.“

Илустрација корица песничке књиге чудесног песника, а његовог блиског друга, А.Б. Шимића опасан је докуменат који скреће пажњу на загребачки историјат Савиног сликарског школовања и потом излагања, историјат који Саву приказује као учесника модерних уметничких тенденција које су Загреб чиниле важним културним центром. Како је могуће у „нечистој крви“ наћи основ за стрељање уметника који је у Загребу начинио своје младе кораке, и који је волео уметнички Загреб колико и Париз?

Данашња званична Хрватска би стрељање Саве Шумановића најрадије гурнула у дубоки заборав, као политички некоректну тему за европску демократску државу која је са себе коначно отресла балканску прљавштину. Није искључено да српско памћење „покретних пријеких судова“ у Срему буде једна од препрека за хрватску сагласност на вратима ЕУ, као што хрватски академици већ захтевају по питању геноцида у Јасеновцу.

У Хрватској се и даље једни хватају за природно дејство заборава, други да је усташтво несташлук хрватске варијанте фашизма, али има богме и трећих за које је Сава Шумановић, на крају крајева, осуђен на стрељање у „правном“ поступку. Није киднапован и тако убијен, као што се то чини тамо негде на мрачном делу Балкана. Убијен је по закону о „покретним пријеким судовима“ који су само чистили хрватску крвну слику. А закон је закон, и држава је држава, нема ту места за сумњу и болећивост сличну Јерговићевој.