Часлав Копривица: Олимпијске игре или важно је (не) саучествовати

У тренутку када власт у Србији грађанство угони у пристанак на вазални однос српске државе, друштва и заједнице према једној злогласној мултинационалки, тако да послије симболичког уништења наше земље, одрицањем суверености на Косову и Метохији (од стране те власти), некако закономјерно, слиједи и њено уништење у дословном смислу – тј. сатирање живих и затирање упокојених – писати о Олимпијади може изгледати као аутистички луксуз, у бољем случају, а у горем – као дрскост национално равнодушних. Но, као што ћемо видјети, све је то повезано, тј. Олимпијада је раскошан и репрезентативан симптом невоље свијета, која се јасно види и у нашој земљи и на „међународној сцени“.

Тон овој Олимпијади одмах је дало њено отварање тематским инсистирањем на пожељности „ЛГБТQ…-измом“ прожетог „животностилско“-културалног обрасца, те френетичним гажењем и „поништавањем“ хришћанства, наравно, не ислама нити осталих свјетских религија. Ислам ужива посебну заштиту коју је себи изборио неспутаном агресивношћу, која се манифестује од тероризма (због „вријеђања муслиманā“), до очекивања званичника већински муслиманских држава да исламска мјерила има да важе за све.

Међутим, упркос свим антихришћанским напорима, планетарно доминантна цивилизација и даље почива и на хришћанству, и зато, цивилизацијски суицидално, треба ударити на њега. Истини за вољу, оно није једина жртва цивилизацијског нихилизма, будући да је његова мета и појам истине, и то не само као тековине хеленске хуманистичке теорије, већ и као оријентационог топоса човјека и заједнице у вођењу сопствених живота. А када се укину оностранō и светō (хришћанство), истинитō (философија), срушиће се неминовно и трећи стуб Европе, односно европске свјетске цивилизације – правда, тј. она ће бити толико изобличена да ће постати непрепознатљива. Послије „заузећа“ Јерусалима и Атине – немновно пада и Рим..

Спорт и идеологија

Неупућени, а можда и намјерно „наивни“, могли би запитати какве то везе има са спортом. Нажалост, спорт је одавно више од спорта, при чему не мислимо на његову егзистенцијалну позадину, што је легитимно и добродошло, већ на идеолошку реконтекстуализацију, која њему изворно не припада. Након тако снажно визуално утиснуте поруке на отварању, којим је Олимпијада доведена у контекст безобзирне борбе западњачких елита против евро-хришћанске традиције властитог свијета живота, било какво учествовање на њој, без одлучног ограђивања од уводне „посланице“, значило је саучествовање у легитимисању нове позадинске, притом врло видљиве идеолошке надсадржине спорта.

Од „важно је учествовати“ стигло се до тобожње неизбјежности саучествовања – до колаборације у нормализовању онога што је поручено невиђеним нихилистичким, чак и естетски крајње одбојним перформансом на Сени. Примјера ради, Кина, која обично нема проблема да пред светском јавношћу изнесе своја неслагања, није „зуцнула“,макар јавно, ни словца. Од и даље окупираног Јапана вјероватно то се не може очекивати. И једна од најистакнутијиих сила „глобалног Југа“, (некад?) римокатолички Бразил, са својих више од 200 милиона становника – отћута.

Истина, првопоменутима може бити свједно што се се западњаци изругују својим цивилизацијским основама, али то што је „поручено“ отварањем, потенцијално руши темеље било какве заједнице – па и њихових. Пристанком на овакве игре све земље учесници и сви спортисти de facto су, макар и само пасивно, легитимисали су оно што се оваквим уоквиравањем елитног међународног спорта жели, а што се више уопште не крије.

Осим тога, пристанком на учешће на Олимпијади из које су искључене спортска велесила Русија и спортски релевантна Бјелорусија, пристало се на грубо мијешање политике у спорт, што је преседан који чини могућим такве потезе и убудуће, када год се, из ванспортских разлога, као овога пута, буде нашло за сходно – док год МОК буде био испостава, условно казано, глобалне Дубоке (над)државе. Притом је јасно да управо и неке од поменутих држава могу доћи под удар западњачке, геополитички мотивисане, спортскополитичке арбитрарности. Осим тога, могуће да је изјвесну улогу ту одиграла и спортска себичност, јер без Руса и Бјелоруса сви ће имати више изгледа у спортској диоби медаља. Лицемјерје?

Овакав обрт је могућ зато што је МОК идеолошки деташман западњачке, прије свега брито-америчке врхушке – умјесто стварност sui generis, гдје је доста лакше постићи, прије свега амерички, друштвени идеал подједнаких прилика. Умјесто тога, он, у дјелокругу своје надлежности, понавља преференције, идиосинкразије, не напослијетку и неправде из „стварног свијета“. „Олимпизам“ – то је биједа данашњице, другим средствима.

Опасан преседан

МОК-овско агресивно промовисање екстремистичког идеолошког обрасца није окончано с отварањем. На овој Олимијади први пут смо били свједоци да су биолошки мушкарци, или њима егзактно, али и естетски поприлично наликујуће особе – у борилачким спортовима дословно претукли жене (спортисткиње) и за то су награђени, поред осталога и златном медаљом.

Кина, та велика нада „прогресивних снага“ широм „слободоумног“ свијета, није повукла своју боксерку, већ су њене спортске власти допустиле, односно наложиле, да прихвати борбу у финалу, и на тај начин легитимише противприродно релативизовање граница међу половима, које се испољава и у разлици у физичкој снази.

Дакле, „насиље над женама“, према чему се, иначе, званично декларише „нулта толеранција“, под одређеним условима може бити не само допуштено већ и пожељно, вјероватно зарад неког (накарадног) „вишег добра“. Другим ријечима, могуће је хладнокрвна суспензија одређених, иначе горљиво и неуморно заступаних вредносних ултимума – под условом да се тиме промовише још екстремнија и/или обухватнија, и/или далекосежнија идеолошка агенда, која би, без манипулативног прикривања правих циљева, врло вјероватно била с гнушањем одбачена.

То практично-перформативно самопобијање постмодерне идеологије „политичке коректности“ само потврђује потпуно очекиванō – да за нихилизам нема ничега безусловнога, осим његове, не само етички него и појмовно неодрживе апсолутизације порицања Апсолута.

Тзв. „трансџендеријална“ пермисивност у врхунском спорту, подразумијева, с једне стране, флуидност полне афилијације као пут доласка до циља (славе, друштвених повластица дотичних спортиста), а, с друге стране, и као модалитет промовисања и нормализовања идеолошке праксе слављења искоријењености, што треба дати узор и у ванспортском понашању. Без овога посљедњега транссексуалност и сличне појаве били би друштвено посве незанимљиви, што би спорт сачувало од повишеног интересовања спортски незаинтересованих.

Међутим, и то објашњава злоупотреба спорта, као средства за промовисање злоупотребе људске сексуалности: ако је могуће, штавише пожељно, па и награђено, „жонглирање“ сопственом полношћу, као природном датошћу, тада је то a fortiori могуће, једноставније и очекивано када је ријеч о културалном идентитету – осим, наравно, ако нијесте Англо-Американац или муслиман. Тиме се са становишта елита везаних за мултинационални капитал прави важан корак у хипотетичком достизању ступња апсолутне идентитетске пластичности доброг дијела човјечанства, што отвара могућност неограниченом тоталитаризму у којем ће потчињенй уживати.

Однос МОК-а и ванспортских идеолошких констелација има своју предисторију. Осамдесетих година, и раније – да не идемо све до тридесетих година – олимпијске игре бијаху предмет покушаја посезања и злоупотребе у хладноратовском сучељавању, али је ипак, макар на нивоу регуалтивног става, постојала свијест да спорт треба да остане свијет за себе. Данас су олимпијске игре, односно МОК, једно од оруђа западњачке, и то прије свега амеро-британске планетарне превласти, што се види по нескривеном монополизовању спорта не само као симбола престижа већ и као доказа – макар се тако жели приказати – и даље непољуљане империјалне доминације.

Ако је резултат побједе у Хладном рату западњачког блока успостављње геополитичког монопола САД, тада се то на подручју спорта одразило тако што је и ту заведена превласт САД и њених помагача. Сада, када смо историјски на прагу мултиполарног свијета, САД и Британија не само што неће да пуштају из својих руку и тај геполитички плијен већ га, без икавог устручавања, користе као оруђе у ванспортској борби против конкурената, засад, макар јавно, само против Русије.

У том смислу, већ се отворено говорка да би Себастијан Коу, некадашњи британски атлетичар, предсједник Међународне атлетске федерације који се својевремено „потврдио“ русофобним изјавама и акцијама, могао бити наредни челник МОК-а. А од четворо његових нових чланова из редова спортиста, један је њемачка држављанка азијског поријекла, а остало троје су из САД, Аустралије и с Новог Зеланда. Осим што су жене несразмјерно репрезентоване (3:1 – чиме се, ваљда, исправљају неправде према женама из прошлости), важнија је њихова националност. Другим ријечима, за Амеро-Британце међународни спорт, по свој прилици, (и даље) треба остати (њихова) „домаћа ствар“.

Обрисано сећање

Рат Запада против Русије који је већ двије и по године у јеку, најприје је започео на подручју спорта – координисаном обавјештајно-медијском акцијом англојезичног свијета против њених спортиста, у сврху моралног компромитовања руске државе. Примарни циљ, наравно, није био коппромитовање руских спортиста – и у будућности и у прошлости – већ компромитовање и беспрецедентно искључивање Русије и Руса уопште, чему смо, у појачаној, али нипошто новој форми, свједоци већ трећу годину. МОК је забранио руско име и руску заставу због рата у бившој Украјини, што није рађено са САД на Олимпијадама 1968, 1972. и 2004. – да поменемо само најеклатантније примјере – због ратова у Вјетнаму и Ираку.

Зашто је рат на подручју некадашње совјетске републике тако посебан да се на њему прави преседан, иако је прилика за то било пуно пута раније, јер послије Другог свјетског рата САД, такорећи, стално против некога ратују? Како то да Израел није искључен ни с Евровизије нити са спортских такмичења, укључујући и Олимпијаду, а његове снаге су за непуних девет мјесеци рата, очигледно интенционално, убиле неупоредиво више цивила него што је потврђено да је страдало у руским војним дејствима у бившој Украјини? Узгред, намјерна дејства оружаних снага Украјине против цивила на територијама изван њихове контроле нијесу биле повод и за најблажи укор тој држави у разградњи, а камоли за тешке спортске санкције.

Но МОК није предузео само рат прије рата, већ сада, када је он увелико у току, налази начина да „усаврши“ његово вођење, односно да диверсификује, иако се он, начелно, води начелом да су интереси спортиста изнад државних питања – због чега је тзв. „Косову“ одавно дато право на учешће, иако оно није члан УН, дакле недржава је, тј. противправно отцијепљена територија – то се, очигледно, не односи на (бјело)руске спортисте.

Иначе, прије почетка Олимпијаде, МОК је користио услуге извјесног украјинског новинара, који је прегледао налоге на друштвеним мрежема стотина спортиста из двију земаља, те релевантне рускојезичне интернетске странице, да би установио ко је од њих „подржао рат против Украјине“. „Кривци“ су били одстрањени, а остали су могли да се кандидају за учешће на Олимпијади, ако су испунили „олимпијску норму“ и, наравно, ако им није сметала корпоративноидентитетска „безименост“.

Међутим, током Олимпијаде, из званичне статистике биле искључене медаља освојених од стране „независних спортиста“ (четири из Бјелорусије и једна из Русије), иако је на почетку та одредница била приказивана. Дакле, пет одличја, иако званично већ раздвојена од земаља поријекла њихових освајача, статистички је потпуно искључено из прегледа, из видокруга; оне, такорећи, не постоје.

Вјероватно је накнадно било процијењено – у МОК-у или од стране њему (неформално) надређених ауторитета – да не постоји начин да се посве сигурно спортскомеморијски сакрије поријекло њихових освајача, па су једноставно, директивом, биле пребачене у „бијеле мрље“. Није ли то било карактеристично за тоталитаризам, и то баш за онај који је деценијама владао управо овим двијема словенским земљама? Од стигматизованог сјећања, па чак и од damnatio memoriae (јер и сјећањем проклетй ипак остају некако запамћени) – „сигурније“ је обрисано сјећање.

Поређења ради – а да ствар буде непријатнија, или лицемјернија – медаља коју је освојио један избјеглица-апатрид званично је регистрована. Апатриди су, дакле, кудикамо пожељнији од – да себи допустимо англојезични неологизам – mispatriotes (људи „погрешних“ отаџбина)? Свакако, али то није само дневнополитички, или као саставни дио вишестољетне борбе англојезичног свијета против Русије, већ и метафизички. Отварање Олимпијаде показало је шта је идеал постмодерног „космополитског“ либерализма – особа дистанцирана од свих затечених, природних веза и датости, људолики киборг без осјећаја припадништва, којем ће парадирање својим тзв. „родом“ бити саставни дио „креативне“ аутоинсенације, уз ритуално дрско тражење још већег вишка својих, однекуд „заснованих“ „права“…

Светска лаж

За ове манипулације засад не постоје директни докази, али се понешто може докучити и дедукцијом. Наиме, као и код свих структура гдје се генеришу моћ, нарочито ако је нелегитимна, и ако учествује у радњама неспојивим с идејом дотичне установе, оне не трпе прозирност, већ се ствари обављају „испод жита“, у „подземљу“. И ту постоји, додуше негативна, веза с древном традицијом олимпијских надметања.

Много је пута анализирана – било у реконструктивној, било у критичкој (теоријској или ангажованој намјери) веза између античких олимпијских игара и њихове савремене „обнове“. Овдје не желимо улазити у питање (постхришћанског) неопаганства, нити пак савремене, што политичке (ране), што капиталистичке (касне) злоупотребе античке, превасходно религијске традиције олимпизма. Ипак, указаћемо на један важан момент изворног олимпизма, који је, на патворен начин, сачуван и у савременој пракси МОК-а.

Подсјећамо, у контексту хеленске митологије, хтонска божанства су побиједили „соларни“ Олимпљани и та побједа овјековјечена је у митовима – тако што прва (и старија) божанства нијесу уништени, већ надјачана, потчињена и у таквом статусу надаље одржавана, чинећи тако интегрални дио хеленског божанско-полубожанског система. Та побједа је морала бити све вријеме пажљиво чувана, јер су „хтонци“, у складу и са својом („бесловјесном“) нарављу, оличавали непрекинуту склоност да преокрену поредак, што је повремено избијало на видјело у виду њихових (митских) побуна. Уз све легендарне, неријетко „одвећ људске“ мане олимпских божанстава, они бијаху и оличења начела врлине, затим thymosа, који је, пренесен на људе, имао и своју пројаву у „спорту“, а не само у свакодневици, или пак у рату.

Хтонским божанствима све је то непознато – они, иако именовани и разлучени, прије оличавају имперсоналне стихије лишене рефлексије, самоодноса, самообуздавања, кајања…свега онога препознатљиво људскога, што је имало узор у хеленској општој слици Олимпљана, а што је, уосталом, било манифестовано и физичким надметањима у њихову славу. Узгред, управо ти моменти бијаху узор онога што је свој повијесни израз било пронашло у хеленском класичном свијету, који је и до данас за Европу унеколико узоран. Утолико, хеленски митолошки олимпизам био је нека врста праформе хуманизма.

Насупрот томе, божанства везана за земљу и подземље равна су слијепој моћи која се налазе још веома далеко од питања не само о етичкој исправности него о било чему што би је обуздало у томе што јесте, а за чиме безусловно и у неограничено жуди. Утолико се, као ничим обуздани „хтонци“ се могу схватити и као немани, као пошаст…

Нажалост, Међународни олимпијски комитет, или његови најмоћнији елементи, једно је од актуалних оваплоћења те пошасти, и побуне земље, тачније подземља, против свјетлости, с том разликом што у овом случају та побуна није угушена, већ хтонске силе обмањивачки машу туђом (олимпском, зевско-аполонском) заставом моћи без врлине. False flag, дакле, не мора бити само обавјештајни трик, који је понекад прераста у дуготрајну идеолошку манипулацију – нпр. да је Блер љевичар, Ципрас антиглобалиста, Зеленски човјек мира (који окончава рат), Вучић патриота који пружа отпор Западу…

Но лажна застава савременог „Олимпијског покрета“ планетарни је феномен, свјетска лаж која траје деценијама, која у себе укључује готово читав свијет, и то тако да је „олимпизам“ један од видљивих и мјеродавних момената каквоће савременог (лажи)усвјетовљења човјечанства…

Прећутну сагласност, или макар (довољно јасно и одлучно) неиспољену несагласност реконтекстуализовања олимпизма из склопа хеленске религије у једноумље апсолутизоване „различитости“, као тобожње крајње вриједности, МОК узима као позитивна сигнал за даље пустоловине у радикалној промјени друштвено допуштених, односно пожељних образаца, који немају никакве везе са спортом већ с одређеним идеолошким агендама.

Притом „ЛГБТQ…-изам“ овдје фигурише само као средство, а не ко некаква „самовриједност“. Но свеједно, он се користи за пропаганду и помијерање граница, свуда – у спорту, музици, моди, образовању… Као да се тиме пројектује нихилистичка надрелигија противграничја – свака међа, оквир, заокруживање, посуштињење – као такво је непожељно.

Она може пустити коријена преиначењем схватања нормалнога, тако да се створи тип човјек којем ће све што је другачије бити нормално – зато што је другачије, тако да на крају и сам топос нормалности остане упражњен, а да списак неприхватљивости задржи минималан број ставки, макар до даљњега. Такав би човјек био способан и вољан да се не само навикне на готово све чему се успјешно предметне ознака пожељнога већ који ће се и рефлексивно депотенцирати тако да неће моћи, нити уопште жељети, да самостално разлучује ваљано од неваљаног, рецимо у смислу кантовског категоричког императива. Напротив, прихватљивим ће сматрати све оно што му као такво буде сервирано и идеолошком праксом нормализовано.

Циљ је, дакле, добити грађанина, индивидуу који је интелектуално-практички десубјективизован. У којем смјеру ће ова настројеност и усмјереност убудуће ићи – уколико не буде заустављена, било геополитичком револуцијом, која би потекла из ванзападњачког свијета, било културалном побуном из самога Запада – видјећемо вјероватно на наредној Олимпијади, која ће, трећи пут у року од сто година, бити у Лос Анђелесу. Као да постоји нека „обичајносна“ норма у МОК-у да је тај амерички град „претплаћен“ на домаћинство Олимпијаде на сваких пола стољећа.

Најуспешнија нација?

Када већ говоримо о томе, не смијемо пропустити да поменемо „посебан однос“ Американаца према (самонаметнутој) „обавези“ да буду најуспјешнија нација на љетњим олимпијадама. Поређења ради, 1988, на посљедњој љетњој Олимпијади прије краја Хладног рата, САД су биле на трећем мјесту, одмах иза Источне Њемачке, и далеко иза СССР. Из данашње перспективе, поглед на тај списак дјелује „нестварно“ – од 6. до 8. мјеста налазе се Мађарска, Бугарска и Румунија, са доста бољим резултатима од, рецимо, Француске и Британије. Ко је пратио динамику освајања одличја на управо завршеној Олимпијади, могао је видјети да су САД доста дуго заостајале рецимо и за Јапаном, те да је број освојених златних медаља био доста мањи од броја сребрā и бронзи.

На самом крају Олимпјаде, тренд се волшебно мијења, тако да је број америчких златних медаља готово уједначен с бројем сребрних и бронзаних. Подсјећамо, за медицинску исправност тјелесног стања америчких спортиста, тј. за одстуство присуства стимулативних средстава за постизање бољих резултата, јамче „суверене“ америчке спортске власти, које не одговарају никаквом међународном спортскокорпоративном ауторитету.

Дакле, онима којима изузетно стало да и у спорту увијек изнова потврђују своје свјетско „лидерство“, и који су не једном показали да се не устручавају од уважавања начела да јако жељени циљеви „оправдавају“ било каква употребљена средства – треба да се вјерује на ријеч? На тај начин је америчко изузетништво („ексепционализам“), што је, када се „примијени“ у међународном оквиру, доста тешко одвојити од крајње дрскости, од стране планетарних спортских власти институционализовано.

Поред овог изненађујућег заокрета у тренду прилива „златā“, уочава се још једна необична околност. На неколико љетњих олимпијских игара уназад јамајчански краткопругаши, и у мушкој и у женској конкуренцији, нијесу били само највећи конкуренти америчким већ су их знали оставити са, за Американце, вјероватно понижавајућим бројем одличја, нарочито златних. Овога пута, јамајчански атлетичари освојили су само једну златну медаљу (у Токију 4, Рио да Жанеиру 6, Лондону 4, Пекингу 5), и то, посве изнеђујуће, у бацачкој дисциплини.

У финалима неких спринтерских дисциплини или их није било, или су играли епизодне улоге. Објашњење овог необичног феномена нијесмо нигдје чули нити пронашли. Јамајка је један од сиромашнијих земаља у просјеку и иначе сиромашних Кариба, а Америка је не само моћна него и осјетљива и одлучна у гајењу своје послијехладноратовске „навике“. Овога пута им је то успјело дословно посљедњег дана. Да је била само једна златна медаља мање у дисциплинама као што су 100, 200, 400m, односно штафете 4 х 100 или 4 х 400m (али и мушка кошарка, на примјер) – и на првом мјесту би била Кина, а не САД.

Подсјетимо на нешто чега се и даље живо сјећамо: на безочно отимање Чавићу златне медаље, иако је (дословно) очи-гледно био стигао први, и на скраћивање дужине Ивани Шпановић мјерењем одстојања до непостојећег „трага“ у пијеску такмичарског броја с љених леђа. До такве „спортске правде“ није могуће доћи увијек, али у „граниним случајевима“ – стварним или измшљеним, нарочито када је ријеч „непопуларним“ или пак „мало познатим“ земљама – то је, као што смо се увјерили, кудикамо изводљивије.

Пливачка такмичења на олимпијади већ неко вријеме не изгледају као некада, тј. као првенства Америке на које су „припуштени“ и неки мање и више амбициозни, али на крају ипак само „симпатични“ статисти. Како је до тога дошло, тј. како је раније, из олимпијаде у олимпијаду, било могуће да Американци узимају готово све од медаља – то досад није јасно, али се чини извјесним да објашњење надилази домен спорта, односно правно неспорних припрема спортиста. Најприје се, као озбиљан национални конкурент, „појавила“ Аустралија – да би ту и „остала“ – а онда су почели да „приспијевају“ и други – Французи, Британци, Кинези… и Руси. Не треба заборавити да су и Мађари и Италијани, повремено и Јапанци знали да однесу један број злата.

Када је ријеч о пливачким надметањима на овој Олимпијади, сумњу буди прегршт златних одличја освојених од једног француског пливача пливачки нетипичне физичке конституције. Када стане поред својих конкурената, настаје недоумица како је уопште стигао до финала, а камоли освојио, и то надмоћно, мноштво медаља. Можда је момак заиста чудо – или пак иза „чуда“ стоји нешто прозаичније.

Могуће је, уосталом, да се Американцима толерише „изузетништво“ под условом да се и унутар „Клуба“ њему послушних повремено и другима „прогледа кроз прсте“. Уосталом, „ред“ је да домаћин, земља која се повија под неколико симултаних криза, у којој је власт нарушене легитимности – буде мало обрадован, не би ли добио предах од непрекидномг низа протеста вишеструко подијељеног друштва… Онда испада да је МОК нека врста НАТО-реплике.

Благостање и олимпијски успех

Осврт на успјех на управо завршеној Олимпијади, као призму за нешто изванспортско, можемо наставити неколиким карактеристичним примјерима. Њемачка, сада већ вишегодишња економска, политичка слабост одразила се и на спорт – једно „купљено“ злато (руска умјетничка гимнастичарка) није много помогло – рецимо да надмаши број највиших, а нарочито укупних одличја (само) Западне Њемачке из 1988, када је било знатно мање дисциплина него данас. У базичним спортовима – пливање и атлетика – овог пута су били готово једва видљиви. То, наравно, није за поређење с некадашњим ДДР-ом, који је вјероватно својевремено био „првак“ у медицинској злоупотреби спорта.

Но садашња Њемачка не може да се мјери ни са својом спортском прошлошћу и након припајања некадашње Источне Њемачке. Додуше, можда смо само предуго били навикнути на превише њемачких медаља, а овако изгледа њемачка права спортска, не више резидуалноимперијална мјера – када нема (много) злоупотреба и уступака најјачима из „Клуба“ (ако је Њемачка његов дио), од медицинских, до спортскополитичких. У том погледу намеће се поређење с њеним мањим западним сусједом, Холандијом, земљом сличног степена развијености, сличног менталитета, али и високе конформности с амеро-британском геополитичком визијом свијета. Иако по популационим „габаритима“ на граници између мале и средње велике земље, она представља спортску велесилу којој многи, а можда прије свих Њемачка, могу позавидјети.

Надаље, ово су прве, надамо се и посљедње, олимпијске игре на којима бивша Украјина учествује као зараћена земља. Иако, како то Запад описују, жртва „дивљачке“, „ничим иепровоциране агресије“, она је овога пута боље пласирана него на претходним двијема. Сада је 22 на списку, а у Токију је била 44. Немамо информација гдје све украјински спортисти тренирају, али мало је вјероватно да су сви на припремама изван своје земље. Кијев нема искрених пријатеља, а тренутно има кудикамо важније приоритете од скупљања медаља, без обзира на то што пропаганда њихове „ствари“ на Олимпијади није за потцјењивање. То можда нешто говори и о самоме рату који је у току, тачније о природи и изведби „руске агресије“.

Узгред, украјински најближи и „најискренији“ савезник, Пољска, земља која је, макар до ширења рата у бившој „Украјини“, имала отприлике подједнак број становника, овог пута налази се на скромном, 42. мјесту. Спорт је један од, макар и посредних индикатора богатства друштва, али и стања духа у њему. Пољска је несумњиво економски добростојећа земља, али, неочекивано, амбициозни НАТО-тигар у спорту је, као уосталом, и у доба социјализма – патуљак. Исто важи и за једну још амбициознију, многобројнију и у међународним релацијама дрскију земљу – Турску, која сигурно не пати од општег сиромаштва.

Сразмјерно благостање је, дакле, потребан, али не и довољан услов спортске успјешности једне нације. Нема сумње да културални елементи и (не)постојање традиције (коју совјетска Украјина има, за разлику од „окупиране“, али и „слободне“ Пољске) играју значајну улогу. У том смислу карактеристична спортска невидљивост исламског свијета (осим у борилачким спортовима и дизању тегова), Индије, „Индокине“. Потоњој, иако дијели будистичко насљеђе с Кином, Јапаном и Јужном Корејом, то није помогло да се успостави као географско подручје иоле познатије по спорту.

С друге стране, не треба сметнути с ума да друштвена опсједнутост спортом, ако није ријеч о, слабо прикривеним рецидивима империјализма („ужи састав“ Британског комонвелта освојио је 51 златну медаљу, што је упоредиво само с 55 совјетских из златних из Сеула 1988), може бити врло употребљив социјеталнопсихички опијат наспрам неправди, недостатка благостања и свега онога што представља легитимну тему за свакодневну јавнодискусиону агенду.

У том смислу, пада на памет – а примјер је намјерно „екстреман“ – ситуација у вријеме финала Свјетског првенства у фудбалу у Аргентини 1978, када је (готово) читава нација била одушевљена побједом, док је на стотине Аргентинаца чамило у тајним затворима, чак и недалеко од попришта сусрета домаће и холандске репрезентације. Многи се никада нијесу вратили. Но зато је земља чија су „специјалност“ тајни затвори и ванправне, тихе ликвидације својих грађана, Украјина, била једна од „моралних“ звијезда ове Олимпијаде. Притом, када упозоравамо на могућност политичке злоупотребе спорта – не као идеолошке вињете, већ као легитимационе полуге штетне, или чак по свој народ опасне власти, као што је случај у Србији – не желимо рећи да је спорт као такав оруђе манипулације. Ако ништа друго, аутор ових редова је превише наклоњен спортској култури да би – макар збогтога ризиковао критичкоидеолошке осуде – пристао на ову, заправо секундарноидеолошку генерализацију.

Поглед на освојене медаље указује на нешто што би се могло назвати иберијско-ибероамеричким фудбалоцентричним спортским „идиотизмом“ (у дословном, а не у погрдном, колоквијалном значењу). Без својег злата у фудбалу, Шпанија је у Паризу освојила свега четири највредније медаље, од којих је једна у нејасном хибриду мјешовитог (мушкарац и жена) брзог ходања. Португалија је, ако се изузме фудбал, спортски лилипутанац, а житељима бројна Латинска Америка поново је остварила занемарљив спортски резултат. Ако неке европске земље, укључујући и нашу, своју реалну (растућу) маргиналност успијевају да донекле, на нивоу симболике утисака, компензују у спорту, то с овим дијелом свијета, очигледно, није случај.

Када говоримо о чудноватим спортовима, одавно упада у очи инвентивност у изумијевању, односно олимпијском институционализовању бизарних „спортова“, попут, на примјер, нечега што што личи на брејк-денс, или спорткоинституционална инклузија малољетних „бјежача“ из школе на скејтбордовима или посебно конструисаним бициклима за надметања у „урбаном окружењу“. Укуси за игре су различити – ако је ријеч о играма – па зато треба избјегавати опасност генерализовања својег укуса.

Ипак, поставља се питање шта још све од необичних, prima facie за спорт неподобних активности може једнога дана добити олимпијски префикс? Узгред, ако је циљ да се „олимпизам“ шири, тј. да има шта више спортиста, у што више дисциплина, из што више земаља (под условом да то није[су] [Бјело]Русија) – поставља се питање зашто је карате искључен са списка олимпијских дисциплина.

У том смислу, још се памти не тако давно објелодањени амерички захтјев да се ватерполо скине с листе олимпијских спортова, у којем су посљедњег дана јуче завршене Олимпијаде освојили бронзу. По којим критеријима неке активности бивају не само (неочекивано) промовисане у спортове већ улазе на олимпијаде, а неки етаблирани, па и олимијски „старосједјелачки“ спортови бивају избачени – то није јасно. Али не треба очекивати много прозирности у „подземљу“, чак и када је под сталним рефекторима, вјешто подешеним за театрална прикривања.

***

И шта сада, након гашења свјетала спортски врло занимљиве, политизованошћу отужне, а културалном  поруком скаредне Олимпијаде? Најсжанији утисак, што се само нас Срба тиче, вјероватно, чини се, није „јуначки“ извојевано треће олимпијско злато заредом ватерполиста, већ то што смо у полуфиналу мушке кошарке били на прагу „сензације“ која би се памтила деценијама, можда и дуже од побједе СССР против САД у финалу Олимпијаде 1972. у Минхену.

Судијске пристрасности није мањкало, али руку на срце, имали смо ми и горих искустава, а и упркос томе – могли смо добити, да није било пропуста у посљедњој четвртини, за које није била крива највиша класа противникā. Заправо били смо јако, јако близу… Што се читавог свијета тиче, вјероватно је догађај Олимпијаде било оно што је можда надмашило и њу саму, па и наша очекивања заједно с њиме – а то је Ђоковићево злато, којим је он заиста, коначно и неопозиво „узео“ све, а највећи дио тога „свега“ и по довољан број пута да би „GOAT-расправа“ преко ноћи умукла.

Овдје нећемо напомињати да је у мечу против изванредног побједника посљедњих двају гренслемова, злато извојевано са „свјежом“ повредом, са пуних 37 година живота, што Новака сврстава међу најозбиљније „кандидате“ за незваничну титулу најбољег спортисте свих времена. Заправо, не пада на памет ниједан који би се се њиме могао озбиљно „огледати“ – али можда је то до наше недовољно упућености у историју спорта, или пак само земљачке пристрасности…

Сваки излет у спортску реалност доноси прилику за заборав озбиљне свакодневице, а тако згуснути фестивал спорта је у том погледу могао дјеловати, или пак бити срачунато искоришћен, као вишеструко појачана „доза“. Ипак, Олимпијада је затворена, а они који слаткорјечиво и „громопуцателно“ честитају нашим, заиста сјајним носиоцима одличја из Париза, такорећи истовремено пријете грађанима Србије који нијесу вољни да им се од отаџбине направи Литијумски пашалук „Рио тинто“, а од завичаја и дједовине – јал/довиште. А притом су се и ти против зла побуњени грађани, које пресједник њихове Влада назва „распалом бандом“, из душе радовали успјесима својих сународника у Паризу – док је власт, већ по традицији, још од „Олује“, ако не и раније, непочинства темпирала за љето.

Тако су олимпијска злата дошла као, потенцијално „злата вриједан“, али, судећи по протесту 10. августа, ипак недовољан седатив. „Власт“ у Србији, као намјесништво стране власти над Србијом, вјероватно рачуна: ако су „прогутали“ то што смо предали Косово и Метохију и тамошње држављане Србије и светиње и економска богатства, неће им тешко пасти свођења Србије на неоколонијални резерват под фигурисањем особе несвакидашњи инвентивне у откривању онога што би још могло да се преда и изда.

Видјећемо. Игре, много озбиљније од париских, настављају се. У њима није важно само не саучесвовати у злу, већ му се одупријети и побиједити – за злато пред прецима и потомцима.

Проф. др Часлав Копривица је редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Sarah Meyssonnier/Reuters