Слободан Рељић: Или-или и после тога – На литијуму пуцају сви балони

Добар је литијум, као онај снег који не пада да покрије брег него да сви виде свачији траг

Најављује се последња епизода косовске трагедије. „Тема отварања моста на Ибру опет је предмет расправе.“ Тако кажу партнери наших преговарача из (неутралне) ЕУ иако сваки Србин, па био он и из оног тела које као брине о Србима на Косову, зна да је то предаја моста – као последње одбране северно од албанске Митровице. После свих предаја и последња је на реду. И она ће се изводити истим методима: „Док институције тзв. Косова траже да се исти отвори, међународна заједница поручује да би отварање моста требало бити део дијалога“, а јасно је да „слобода кретања и владавина права не угрожавају мир и безбедност“.

ДАЈМО МОСТ Без обзира што је фраза обична лаж, ако се осврнемо на досадашња догађања, није тешко предвиђати развој. Београд с паролом да се „увек мора преговарати“ прихватиће – дијалог. Иако уопште није јасно што они то зову дијалог – општепознат сценарио у којем је улога преговарача из Београда – да никад не успеју да зауставе икакву намеру Албанаца и ЕУ/Запада. А увек се нађе неки П. П. да игра у том скечу.
Е ускоро наш председник иде на састанак с Куртијем у Брисел, медији ће јавити да се ништа нису договорили, а мало после уследиће велико достигнуће: мост ће постати тачка која спаја! Срби ће бити бачени у загрљај Албанаца! То насиље ће се звати помирење. Из Београда ће се узвикивати: Не дамо Косово!
Еди Рама и Александар Сорош ће похвалити председника, и ако сад не стигне та Нобелова награда за мир, никад неће. Јер овде је мир чврст као смрт.
А нама ће пуштати другу серију. Заслужили смо. Јер смо помогли да коначно падне северни део Косова који је, уз београдско суфлирање, и сам прихватао логику предаје српских насеља, људи, цркава, поља, кућа, гробаља који се разбацани по Косову и Метохији. Надајући се да то неће стићи њих.
Покривајући самртне резултате Бриселског споразума, Београд окупља Србе из региона у Свесрпски сабор и доноси – Декларацију о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа. Кад не би било косовског минирања „заједничке будућности“, ово делање би имало неки ореол.
Овако стојимо на згаришту које су „наши европски пријатељи“, а на нашем „путу у ЕУ“, опечатили оним што се зваше Немачко-француски план а који су наши прихватили а ваљда нису потписали. Али Шолц–Макрон пријатељство не може да стане, европрогрес иде даље – па им се потписало нешто названо Меморандум а да им се преда и „друго срце Србије“. Прво срце Србије Косово смо ампутирали да би нам било лакше, они хоће и друго срце, Јадар, Шумадију и ширу околину, да би нам било најлакше.
Кад смо дали Косово, разумеју они, зашто не бисмо дали и Србију. Ми ћемо моћи да вичемо „Живела Србија“ и да се окупљамо на националним стадионима, јер они су либерали. И ми ћемо бити први народ који је прихватио велику давосовску визију Клауса Шваба: „Нећете имати ништа, а бићете срећни!“ Увек смо предњачили.

ИДЕМО ДАЉЕ Али није то народ како је наш председник очекивао – док је радио на прогресу и да сад може да каже: „Никад у историји се није овако добро живело у Србији.“ Не да им направите више ауто-пута него што је асфалтирала Кина (160.000 км) – затуцаност (добро се сетио тог термина) не би била савладана.
И излазе хорде незадовољника – по варошима и градовима. Не дају да добри западњаци рударе. А није тачно да они повређују наш суверенитет, ево Олаф Шолц је рекао „сва одговорност је на председнику и влади Србије, јер то је њихова одлука и они ће бити одговорни за све“. И одговорним прети – антилитијумску олују.
То ти је Србин. Доведе га човек пред врата раја а он се ритне и проспе литијумско злато јер му лажу да ће пливати у сумпорној киселини, иако је тачно да ће му киселина бити само до колена.
Наш председник обузет рајским идејама не може да се спусти на наш ниво и прихвати да смо ми већ уморни од помоћи Запада. Девет од десет грађана ове земље живи све горе и узалуд нам се гувернерка, изузетна стручњакиња, обраћа као инклузивним ђацима. Кад мораш да поправиш зуб, треба ти 80 евра од плате за коју би могао поправити пет зуба; да замениш прозор који прокишњава, а дешава се, треба читава плата; одеш лекару, за плату коју за њега одвајаш, лепо ће те послати у приватну ординацију (где и сам ради). Исто следи државни мајстор за воду – плаћаш га, а он кад се деси квар, дође и заврне вентил – па објасни да поправља само у приватном аранжману. И све тако.

ЖИВЕ СВЕ ГОРЕ А наш човек је затуцан – он у томе не види добро. И стално мисли да се боље живело: кад су ти поправљали зубе чим донесеш здравствену књижицу, а лекари те лечили у Дому здравља, мајстори су одржавали систем за плату, а за лечење деце није се морало организовати просјачење мобилним телефонима…
И председник не може да разуме зашто нико у овој земљи, ако није у кругу оних који имају корист од Странке, не верује да Брнабићева, Мали, Ђурић, Табаковићева итд. раде за његово добро. И они ником не могу да објасне ништа. Јер Малом је све боље, сви виде: на почетку године је јео паризер а сад ено у Сурчину натрпао на руку печења ко дрва и части. Нахрани петнаестак наших радника. Добро дело. Такорећи милостиња од наших пара.
Али једно чашћење не мења стање – ми смо све задуженији. Сад сви видимо да то и јесте његов посао. Док нису упознали Динкића, Срби су своју децу учили да је „дуг зао друг“, сад виде да није зао оном ко нас задужује.
„Јавни дуг Србије је 1. јула достигао рекордних 38,2 милијарде евра… За последња два месеца државни дуг је увећан за две милијарде… Пре 12 година држава је дуговала 15,47 милијарди.“ И: „према званичним подацима јавни дуг државе је растао много брже од БДП… Спорије од обавеза државе су расле и просечне плате… а још више каскају просечне пензије.“ Чудо да то нису рекли председнику, а нису ни да је „за 12 година јавни дуг по запосленом удвостручен, са мање од 8.300 на више од 16.600 евра“, па и да је „трошак камате ове године за 52 одсто већи него 2020“. (Не рече то учитељица Јоргованка. Није имала времена. Чињенице су према Милану Ћулибрку, кога председник цени.)
То је стварност. Затуцана маса осећа омчу око врата. Ни да нам свима Мали да по парче печења, није то нека перспектива, колико год председник повећавао минутажу на екранима, свих величина…

ПОСРТАЊЕ БРЕНДОВА СПАСА А није боље кад председник јавља конкретно о супербрендовима. Ево: „Луј Витон“ и „Мерцедес“. Има ли ишта лепше? И лујвитонштина је укорењена у домаћиновој кући па гледате председникову лепшу половину како тако опремљена иде у дипломатску мисију да фасцинира Африканке – по три хаљине промени за дан, јављају посвећене новинарке, које су за те ствари струка. Али затуцани народ не зна шта је дипломатија, па лаже и измишља као она троши паре оне згурене баке из Коцељеве која из затуцане перспективе нуди решење – доста је било, али не завршавајмо ово у крви.
Или „Мерцедес“, тј. „Мерцедес бенц“. Овај пут се не завлачимо с „Мерцедесовим“ аутобусима у пропалом „Икарбусу“ него директно „аутомобили С-класе и електрични EQS“, који чекају наш литијум ко озебао сунце.
Али „у четвртом кварталу 2024. у фабрици у Швапској производиће се у једној смени уместо досадашње две, а прошле године је укинута трећа смена“. О боже, клечиш пред оним ненемцем који је сад на челу „Мерцедеса“ а онда „Ханделсблат“ јавља као је пала продаја за четвртину у односу на прошлу годину. У САД – пад 33 одсто. „Ситуација је посебно драматична за ‘Мерцедесов’ EQS, потпуно електрични пандан возилима С-класе. Већ слаба продаја у Кини смањена је за 41 одсто – на 600 јединица у првој половини 2024. Широм света продаја EQS-а је преполовљена од јануара до јуна.“
Шта сад рећи лудом народу: неће разумети да то није важно. Пада производња, па шта. Шта се нас тиче производња, нама је важно да се држимо речи – сад Меморандума, као што смо се држали Бриселског споразума. Кад дамо реч, није нам тешко да дамо све ни за шта.
Зна се, ми смо на „европском путу“: па је објаснио елитни министар у неколико мандата, прозорљиви Тома Мона да Србија – оваква каква је – „има обавезу да спаси Европу која је у рецесији“. Не, не мисли он да лично одвоји од својих уста него ће као министар (е, то нам је демократија дала) одвојити од нашег сиромаштва. И спасти Европу, да бисмо ми имали где да уђемо.

ЋУТИ, ВИКТОРЕ Има ту нечег реалног – тај ум види да богати у његовој земљи, своје „рецесије“ превазилазе задужујући сиромашне, па што да се то не примени и шире. Зна човек.
Та памет није случајност. Ни солирање демократског министра који никад не би могао да победи ни у бирању за кућни савет. Од старе Асирије до модерне Кине то никад и нигде није могло, а може у оваквој Европи.
Али то није добро, вели наш пријатељ Виктор Орбан, пошто „постнационално стање… има озбиљну – а рекао бих и драматичну – политичку последицу, а то је хабање демократије. Јер унутар друштава постоји растући отпор миграцијама, родној идеологији, рату и глобализму. И то ствара политички проблем између елите и народа, елитизма и популизма. То је дефинишући феномен западне политике данас.“
Па онда „елите осуђују народ због скретања удесно. Осећања и идеје народа се етикетирају као ксенофобија, хомофобија и национализам. (Затуцаност!) Заузврат, народ оптужује елиту да је не интересује оно што је народу битно, и да је потонула у неку врсту поремећеног глобализма. Последично, елите и народ не могу да се сложе и сарађују.“ Србија је пример над примерима.
И онда се Срби (народ) хватају литијума као последње станице, пред амбис. И сложили би се с комшијом: „У нашој концепцији, национална држава није правна апстракција, није правни конструкт: национална држава је укорењена у конкретној култури. Она има заједнички сет вредности, као и антрополошку и историјску дубину. Из тога израњају заједнички морални императиви засновани на консензусу. Тако ми, као национална држава, размишљамо. Штавише, ми то не видимо као феномен који се развио у 19. веку: ми верујемо да националне државе имају библијску основу, пошто припадају поретку креације. Јер у Светом писму читамо да ће на крају времена суд доћи не само за појединце, него и за народе. Последично, према нашој концепцији нације нису провизорне творевине.“

ЉУДИ И ВРЕМЕ Али српски путници на „европском путу“ не држе до орбановског здравог разума. Лако је њему, нема литијум, рекао би му идеолог „нове реалности“ Србије, само да га сретне! Јер „литијум ће се вадити. То је немогуће да било која велика сила допусти, да нешто што је насушна потреба човечанства, а наш јадарит је један од најквалитетнијих минерала на свету, нема теорије да то остане у земљи тек тако“, објасни нам Владимир Ђукановић, који би – ако се сећате човека кад није био државни адвокат који води процесе против државног тужилаштва – био три корака испред Орбана.
И кад би однекуд бануо онај Ђука и видео шта говори овај који данас има документа на то име и тај матични број – он би пуцао у то биће. Можда би и погодио.
Оно хиперхрабро српско момче виче: „Ја вам сад кажем, окупираће нас, инвазију ће извршити, али ће то извести и рећи ће ‘кад сте били будале, сад ћемо вам ми то фино извадити и ви нећете добити ништа’.“ Боже, помози! Окупација, ипак, не подразумева оваква самопоништавања.
Нема смисла трошити речи зашто је то тако (знате већ!), али да га није стигло оно што је добио – Ђука би на протестима говорио одмах иза Радојла Буквића: „Председник Србије нам је поручио да ће победити на референдуму ако га буде. Човече, кога ћеш победити? Сопствени народ!?“ Додуше, и онај Александар је у оно време говорио као Радојле.
Добар је литијум, као онај снег који не пада да покрије брег него да сви виде свачији траг.