СИМПОЗИЈУМ КРИТИКЕ: Посвећен дјелу Милутина Мићовића

На симпозијуму који се одржао 20. јула у сали Центра за културу Плужине учествовало је двадесетак истакнутих књижевних стваралаца, књижевних критичара, академика и професора из Београда, Новог Сада, Бањалуке, Ниша, Косова и Метохије и Црне Горе.

У уводном слову, академик Јован Делић рекао је да је дјело Милутина Мићовића жанровски разноврсно: поезија, есеји, проза, «али, наглашавам, казао је, да је Мићовић, прије свега пјесник, што потврђују и приспјели реферати, које ћете данас чути. Не само да је жанровки разноврсно, него је и идејно слојевито, то је књижевност у којој се прожимају поезија, философија и религија. Још у Мићовићевом дјелу прожимају се историјско и метафизичко, лирско и епско, мистично и реално».

Рад симпозијума одржан је у пет сесија, како би у сваком сегменту акцентовали једну од битних црта Мићовићевог дјела», додао је Делић.

Гојко Божовић је казао да када погледамо поезију Милутина Мићовића онда заиста можемо да се присјетимо једног исказа пјесниковог који гласи „Истинска култура је откриће дубоких основа живота, а то подразумијева страдање, усамљеност, издвојености, патњу и стваралачку радост“.

„Милутин Мићовић није пјесник који је равнодушан. Није равнодушан ни пред токовима времена, а поготово пред драмом човјека који је „бачен“ у свијет. Мора да пронађе своје упоришно мјесто, и стваралачки одговор на битна питања. Он иде сопственим, јако издвојеним путем у савременој српској књижевности. Патња и стваралачка радост су сапутници на том путу, што је видно у читавом његовом књижевном дјелу.

Ђорђе Сладоје осврнуо се на Мићовићеву књигу „Седам кругова“.

„Мићовић је још од раније склон поигравањем смислом и значењима, али истовремено и интелектуалном и филозофском размишљању свијета и његових чудеса“, сматра Сладоје. Његова нула и њена близнакиња ала, метафоре су савременог свијета у ком се шири ништавило и празнина. Мићовић је те метафоре ставио у различите контексте, ставио их у различите игре, што продубљује и усложњава њихова основна значења, и оприсутњује њихово видљиво и невидљиво дјеловање у егзистенцији савременог живота». Додаје да је Милутин Мићовић „попут неколицине понајбољих пјесника који у Црној Гори живе и пишу на српском језику, направио можда најрадикалнији отклон у односу на епско десетерачко наслијеђе“.

Мирослав Алексић направио је осврт на књигу „Седам кругова“ и нагласио је да се „Мићовићева особеност може посматрати из више углова, прије свега из оног поетичког, али и из угла ситуираности пјесника у савременом српском пјесништву. И у том погледу је можда најважније рећи да се Милутин Мићовић налази изван доминантних токова, изван књижевних планова и да заиста изгледа да је ријеч о пјеснику коме заиста није стало до медијске и било какве друге промоције“, казао је Алексић.

Верољуб Вукашиновић нагласио је, да читајући Мићовићеве двије пјесничке збирке „Седам кругова“ и „Дан ноћ“ као и његове новије пјесме објављене на друштвеној мрежи Фејсбук, указује се проповједничка и пророчка фигура пјесника и мислиоца Милутина Мићовића.

„Чини ми се да је то фигура обиљеженог пјесника, можда чак уклетог пјесника самим тим што је обиљежен, али дубоко религиозног и православног, видљива у готово свим његовим пјесмама што ми се дало закључити на основу садржаја и начина казивања и исказивања пјесничких идеја и ставова“, навео је он.

Према ријечима Лидије Томић, Милутин Мићовић је и пјесник и прозни писац. Она се осврнула на роман Разорени град (1991), и књигу кратких записа Писма из Уранополиса.

„Мићовић говори о потреби урањања у себе, о осамљености која води ка дубини умног узрастања, ка разумијевању себе у свијету који нема ослонца. Зато он, живећи у разореним градовима, тражи дубљи ослонац, који се налази у Уранополису (небеском граду). Духовне вертикале које су већ видне у Разореном граду, препознају се у свим каснијим Мићовићевим књигама.

Синиша Јелушић наводи да срж цјелокупне поетике жанровски сложеног дјела Милутина Мићовића, може се тражити у умној и дубокој повезаности са дјелом Петра Другог Петровића Његоша.

„Али више од тога, Његош представља Мићовићев егзистенцијални образац и етичко-личносни принцип о чему се у самом његовом стваралаштву може пронаћи мноштво елемената који овај став могу апсолутно потврдити“, сматра Јелушић.

Горан Максимовић каже да је Његошево дјело централна тема Мићовићевих есеистичких тумачења и истраживања. Он се осврнуо на Мићовићев предговор руском издању Луче микрокозма.

„У представљању Луче микрокозма руским читаоцима, можемо закључити да је Милутин Мићовић сачинио један веома специфичан укрштај нових са старим тумачењима“ овог Његошевог дјела, казао је проф. Максимовић.

Вишња Косовић је истакла да је разуђен опус Милутина Мићовића, па је зато теже повезати његове унутрашње нити. Ту разуђеност појачава разноликост и ширина тема, књижевних стилова, форми, техника. Зато је Мићовићева поетика слојевита“, казала је Косовић додајући да осврт на његово дјело захтијева озбиљан истраживачки рад.

Александар Ћуковић говорио је о филозофији Милутина Мићовића: „Перманентан и нескривен обрачун са савременим свијетом и стварношћу која је њиме продукована, у стваралаштву Милутина Мићовића евидентно се одвија у више нивоа и у више праваца, увијек имајући у виду Христове ријечи „Не бојте се, ја сам побиједио свијет“. Аутор се најчеће бави стварима које жуде за именовањем и у том подухвату бива укључен у нешто што наличи борби „сам против свих“, објашњава Ћуковић.

Емсура Хамзић наводи «да је занимљиво да код Мићовића ни у најновијим пјесмама, па ни у кратким прозним записима (Писма из Уранополиса) нема ниједног узвичника. А читалац просто вапи за једним, па и три узвичника на крају стиха или реченице јер су то такве невјероватне истине, такве мисли, открића, досези… До те мјере смирен, у предворју Божјег храма и Свете земље, смјерно и без чуђења, пјесник прима сва чуда“, истакла је Хамзић.

Радмило Маројевић каже „да ако се ико међу нашим савременицима може сматрати књижевником његошологом, ствараоцем који на врло специфичан начин наставља Његошеву мисао и националну мисију, онда је то свакако Милутин Мићовић“.

Радоје Фемић говорио је о антиутопијској симболици у роману „Разорени град“ аутора Милутина Мићовића.

„Антиутопијска симболика у овом роману даје једну крајње негативну пројекцију која би се могла темељити на идејно-филозофском стајалишту радикалног песимизма или скептицизма, који комуницира са различитим идејно-филозофским традицијама. Поред оне темељне, библијске, посебно са оном егизтенцијалистичком традицијом двадесетог вијека“, сматра Фемић.

О „Разореном граду“ говорила је и Милена Кулић.

„Пјеснички језик „Разореног града“ личи на Мићовића. То је онај пјеснички језик којим се може предочити најдубља тајна и највећи страх. Онај небески језик који лијечи и који ломи, који реже и који мелеми“, објашњава она.

Будимир Алексић подсјетио је да Мићовићеви есеји надилазе опис појава и догађаја и доносе дубље разумијевање судбине овог народа и борбе за идентитетску слободу.

„Милутин Мићовић спада у оне писце и мислиоце који осјећају потребу да се кроз своје књижевно дјело ангажују и по оним суштинским питањима везаним за судбину народа у којем ствара, за његову унутрашњу драматику опстанка на својим духовним и културно-историјским темељима», казао је Алексић.

О Мићовићевој поезији на Фејсбуку говорио је Радомир Уљаревић: „Рекли су данас овдје да Милутин није пјесник пјесама већ пјесник пјесничких циклуса. Ја додајем да је ријеч о свеопштем спјеву који укључује и оне тзв. прозне књиге, као и оне само привидно гротескне текстове везане за нашу актуелну друштвену збиљу. Мићовић је пјесник парадокса који прожима све наше противрјечности, како на личном, тако и на колетивном и цивилизацијском плану.

Будимир Дубак истиче да Мићовићева прва књига поезије „Жива вода“ (1987) је најавила једно ново име српске поезије у Црној Гори.

„Четири године касније појавио се његов роман „Разорени град“. Било је то једно необично дјело. Потом се Мићовић углавном посветио есејистичком раду у чијем средишту је био Његош и савремена Црна Гора, како је насловљена једна његова књига. Тумачио је странпутице и посрнућа савремене Црне Горе, сагледавајући тај сукоб из његошевске перспективе». Посебно се осврнуо на књигу „Седам кругова“, и на сложену симболику нуле, кључне метафоре у овој књизи.

Живојин Ракочевић казао је да „идеал јединства религије, филозофије и умјетности“ код Милутина Мићовића један од кључева којим се може тумачити његово стварање.

„Антички слојеви у његовом стварању су јасни и потпуни, а византијски и хришћански слојеви су природни и мистички“, навео је он. Прочитао је његову «антологијску пјесму» Т.Елиот

Милорад Дурутовић констатовао да овај симпозијум потврђује његову ранију тврдњу да књига „Седам кругова“ садржи пјесме „које се могу одредити као најбоља поезија која се пише у савременом тренутку у српској књижевности“.

Сава Радуловић, овом скупу се обратила у свом маниру, поетским есејем.

«Овај скуп се одавно већ десио негдје на Небу, али није с горег ни овдје да се понови. Књижевни карактер Милутиновог стваралаштва је такав да уз њега не може свако, јер могу проћи хиљаде читања а да се никад не уђе у саму суштину. Али, зато и постоје овакви сусрети да се до ње дође.» У свом есеју Сава каже: «десио си се српској књижевности као и многи догађаји који су обиљежили овај вијек само што је твој случај тражио цијелог тебе», јер како даље каже: «ти си владика без мантије и Његош коме су побијелили и коса и брада, случај о коме ће се говорити цио један вијек, али му нико никад неће успјети ући у траг.»

Милутин Мићовић, ријечи захвалности:

Како се и данас овдје чуло, пјеснички пут је унутрашњи потрес који се преноси на друге преко пјесниковог језика. А ја сам доживио данас један други потрес слушајући ваше ријечи о мом потресу који се смирује у мојим књигама“. Доживио сам сваку вашу ријеч, јер долазиле су из дубине срца. Не могу да искажем захвалност, јер све те ријечи тек треба да одраде у мени свој племенити посао. Оне нијесу биле само ријечи тумача мојих загонетки, све су то биле ријечи братског разумијевања.

Свима велико хвала.

За Књижевно друштво Његош, Милица Бакрач