„Асадова клетва“ узвраћа ударац: Колико је западних лидера сиријски председник послао у пензију?

„Асад мора да иде“. Мало ко је веровао да ће реченица коју је тадашњи амерички председник Барак Обама изговорио у августу 2011. постати нешто више од, показаће се, празне претње председнику Сирије Башару ел Асаду, који се месецима уназад суочавао са покушајем насилне промене власти.

Међутим, тринаест година касније, та реченица је постала својеврсни мим на друштвеним мрежама. Разлог – чињеница да су (скоро) сви политичари који су јавно позвани на свргавање сиријског председника окончали своје политичке каријере, док се он – жив и здрав – и даље налази на челу своје земље.

Једна од првих жртава „Асадове клетве“ био је тадашњи британски премијер Дејвид Камерон – иначе један од главних заговорника рушења сиријског председника – који је поднео оставку на ту функцију након пораза на референдуму о останку у Европској унији.

Камеронова оставка била је посебно бламантна, ако у обзир узмемо чињеницу да је он сам расписао референдум, као и због чињенице да је сопствену земљу гурнуо у политичку кризу из које се до данас није потпуно извукла.

Још једна жртва „клетве“ сиријског председника је и бивши државни секретар САД Хилари Клинтон, која је у априлу 2012, упркос примирју које је постигнуто између владе и побуњеника, рекла да „Асад мора да иде“.

„Што пре то боље“, додала је она том приликом.

Међутим, Асад није отишао нигде, а њен мандат на челу америчке дипломатије окончан је годину дана касније. Најтежи пораз ју је, показаће се, тек чекао, пошто је на председничким изборима 2016. доживела шокантан пораз од тада потпуног аутсајдера – Доналда Трампа.

Фијаско Хилари Клинтон се на неки начин може протумачити и као пораз њеног некадашњег шефа и човека који је на неки начин и започео „клетву“ – Барака Обаме – чије је политичко наслеђе заувек упрљано поразом његове изабране наследнице.

Најновија жртва „Асадове клетве“ је и даље актуелни председник САД Џозеф Бајден, који је био члан Обамине администрације у време ескалације кризе у Сирији. Он је током састанка са представницима сиријске дијаспоре прошле године рекао да „и даље верује да Асад мора да иде“.

Међутим, показало се да ће (ипак) Бајден бити тај који иде у политичку пензију, пошто је пре два дана најавио да се повлачи из председничке трке, месец дана након катастрофалне дебате са својим противкандидатом Трампом.

Међу жртвама „клетве“ налазе се и француски председници Никола Саркози, који је поражен на изборима 2012, и његов наследник Франсоа Оланд, који је био толико непопуларан да се није ни кандидовао на други мандат пет година касније. Обојица су отворено рекла да „Асад мора да иде“.

Листу жртава „клетве“ допуњују и још један некадашњи премијер Велике Британије, Борис Џонсон, као и бивши премијер Канаде Стивен Харпер, бивши премијер Турске Ахмед Давутоглу, и наследник Клинтонове на месту државног секретара САД Џон Кери.

Један од ретких политичара који је, макар до сада, успео да преживи „клетву“ је турски председник Реџеп Тајип Ердоган, који је 2017. године поручио да „Асад мора да иде“.

„Асад је убио стотине хиљада људи и ми имамо три милиона избеглица у својој земљи, 1,5 милиона избеглица је тренутно у Либану, а у Јордану има око милион избеглица и ти људи су побегли из својих домова због сиријског владара“, рекао је он том приликом.

Међутим, Ердоган је у међувремену променио плочу и данас подржава дипломатско решење рата у Сирији, а недавно је рекао да је отворен за разговор са сиријским председник и обнову турско-сиријских односа, који су раскинути 2011. године.

Да „ветрови промене“ дувају и у Европској унији показао је недавни састанак шефова дипломатија чланица тог савеза, када је група министара спољних послова позвала на промену приступа Сирији.

„После 13 година рата, морамо да признамо да је наша политика према Сирији застарела“, рекао је аустријски министар спољних послова Александер Шаленберг.