Михаило Меденица: Не може Србин из Залазја, јер шта ће ако сви пођемо?

Залазје, село више Сребренице. Шума се спустила до кућа. До у куће…

Родила јабука, повила се до земље. И дивљака, крушка, најслађа. Претрулила већ, мирише планина на живот, мирише на смрт…

Све у Залазју животно мирише на смрт. Све рађа осим Српкиња, све рађа за Србе, а Срба…

– Нигде, ни једнога, ни гласа, нигде живе душе…- вели Миле Станојевић, претекао крвавом Петровдану `92. да довека сведочи о њему. Да га преживљава. Да га живи…

– Зором су звери Насера Орића удариле на село, како то звери и чине, у потаји, из заседа, на спавању, о велике дане за Србина, о Петровдану…- нажалост, слово о Залазју слово је о сваком српскоме селу у Подрињу.

Миле Станојевић је сваки Србин из сребреничких села, сваки који је претекао ножу Насера Орића, а мало их је…

Што није допало ножа- преклано је пустом тишином о страдању Срба, побила је шума што се спустила до кућа, до у куће, ономе што је остало од кућа у Залазју…

– Ево, овде, у овој, кући Драгана Ракића крвници су спалили дванаест наших рањеника. Смејали су се док су горели.

Наздрављали један другоме док се пламен Срба у јауку дизао до у небо. Набацали су некаквих камионскиг гума на њих, полили бензином и запалили као да сено пале, а не живу чељад…- пред кућом је проклети Насер уставио белога коња, на њему је дојахао у Залазје, њиме је пројахао читавим селом наређујући: „Не пуцај у четнике, живе их хватај и кољи“…

Веле да је до поднева бели коњ био крвав до сапи. Преко 69 раскомаданих тела га је Орић терао у кас…

Залазје, двадесет и пет кућа, нешто око сто и педесет душа, 69 преклано, двадесетак одведено пут Сребренице, последњи пут…

– Десеторици наших мученика пронађене су кости после двадесет година, за десеторицом се још трага, последњи пут су виђени у некадашњој полицијској станици Сребреница и од тада…- од тада тишина, ћутња на помен крви што се о Петровдан `92. сливала низ ливаде.

Ћутња на помен Срба, Залазја, Саса…

Праотачки камени крстови сведоче о трајању једног народа на једној земљи, у једном трену…

Трен се вечношћу мери, но о тој вечности ни живе душе у Залазју да посведочи…

Гробови, свукуд гробови, само гробови…ништа овом пустахијом не рађа ко гробови Срба и оне крушке, ни за ког.

Јел нам суђено само под нож и под камен..?

– Као да јесте! Усташе су су у Залазју `43. убиле 97 Срба, никога метком, само маљем, па ето ни пола века касније Орићеве звери још скоро толико, а једино што је Србин желео је да живи на својој планини, слободан на своме, но превише је то за нас, изгледа?!- где стадосмо с Милетом настависмо с Бошком Милићевићем, старином у оним годинама које подрињски Срби ни у песмама не доживе.

Великек године, но Србин овде остари и као младић, ако претекне…

– Како се не сећам тог крвавог јутра, децо, не повратило се никоме. Са свих страна су се прикрали селу током ноћи, окружили га, па зором повадили чакије и заурлали! На све стране крв, на све стране раскомадана тела, скотрљане главе ииза стране, повађене оче…- страшније од свега, од свакога сведочења, од сваке приче јесте осећај да је и данас тај исти Петровдан, да је ово то јутро, да шуме таје звери што чекају на команду: „Не пуцај у четнике, хватај живе и кољи!“

Страхотно је што безмало не треба саговорника, што је страдање овде толико живо да свако од нас све зна, све види, све чује и данас…

– Милету су погинула два брата, отац рањен, те су га ране и убиле коју годину потом, али хајде да вам покажем кућу Момчила, Мила и Миодрага Ракића, односно оно што се од куће још може назрети…- рекох, све се види и чује и данас, као и тог крвавог Петровдана.

Не корачамо селом, но покушавамо да утекнемо, да узмакнемо ножу, да стигнемо до кућа у које звери још нису, али…

Куће појеле шуме. Окаснили смо. Где се назре нешто зида или кљунули кров…

Још једно стратиште Ракића, налик оном у којем су живе спалили рањене и пребијене.

Подаље од ње, далеко су у овоме планинском селу куће једна од друге, па опет преблизу да се није стигло утећи крвику на белом коњу.

– Ја сам годинама радио са Насеровим оцем, Џемом, у Сребреници, био је ваљан чове, или је ваљано глумио човека толике године, не зам више ни сам..? Но, знам да је баш у оној кући Ракића тај исти Насер са оцем појео више јањетине него у свом дому, свако мало су долазили у Залазје код мученог Момчила да им шта оправи, био је врсни механичар, па му се Насер за све захвалио тако што га је лично заклао на прагу…- загледасмо се куд старина показујем, преко грана до под небо где беласне по који цреп с куће оца којег су преклали над телом сина и брата.

Насер Орић, својим рукама, на прагу који је као дете толико пута прекорачио, као својој кући…

– Тако су нам вратили за свако дорбо учињено, а није било куће у Залазју, Сасу, Кравици…којем год српском селу да је и један муслиман био туђин, напротив! Шта је одавде до Сребренице, ни пет километара, радили смо заједно, живели заједно, барем смо ми мислили тако, а они су нас по имену дозивали окрвављујући руке. Свакога су познавали, сваког по добром, и никога поштедели нису…- седох на степенице Драгановог дома.

Драгана Ракића, онога што су га спалили на тим истим степеницама док су у приземљу куће догоревала тела мученика.

Није место да седнем но не могу даље, заиста не могу, седох, чекам, нек дођу…

Да ако довршим цигарету, себи за душу, а играју прсти ко туђи…

Не слушам причу, причам је, не може Србин у Залазју другачије до да живи те задње часе рода свог.

Не претерујем, ни слова. Једноставно се човек измири са собом и Господом и чека. Ону звер на крвавом коњу…

Звер која никоме ни за шта одговарала није! Нико од његових кољача!

Ено их у Сребреници, у селима с друге стране планине, ено их у Поточарима, ено их где год треба да се прећути страдање Срба.

Живо- мртво Залазје. Жалосно је међу овим каменим сведоцима бити шта друго до камен, један од њих, нису оне јабуке и крушке родиле залуду…

– Никоме, ето коме рађају…- вели ђед Бошко, претекао нашавши се на стражи на вису повише села.

И тад је био старац, но и мртав Србин стражари кад му звери пођа на праг, а не старци…

– Како никоме, ђеде, па Србима рађа…- велим још покушавајући да умирим цигарету међу прстима, или прсте око цигарете проклете.

Живо је мртво Залазје, рађа за онолике душе, има ко да обере о крвавим Петровданима…

Све рађа осим Српкиње – Србина, ту су „јабуку“ звери раскорениле…

– Ето, живимо за Петровдане да изађемо на гробље, и живимо да причамо о Залазју јер тишина убија горе од ножа! Сви ћуте, нигде Србина као жртве и страдалника, нигде правде овоземаљске, но не дамо забораву наше мученике, то би било страшније од смрти каква их је задесила…- здравимо се с Милетом Станојевићем пред полазак. Братом Божовим и Радисавовим, ето га на земљи због њих под њом…

Здравимо се као да ћемо некуд поћи и ако одемо из Залазја..?

Не може Србин овде, из Залазја, из било којег српскога села више Сребрнице никуда, јер шта ће ако сви пођемо..?

Није проблем вратити се кући, ни по јада толки пут, проблем је ако сећањем овде свако од нас не сазда дом!

Шума ће за коју годину скрити Залазје, баш као што фукара крије истину о селима којих више нема, но страшно је ако ми заћутимо!

Ако и један Србин погледа у врхове више Сребренице и не види ништа…

Ако нас камен надгласа.

Ако она звер на белом коњу помисли да смо заборавили, опростили, прежалили…

Ако све постане тек слово о годишњици- ништа мањи крвници нисмо од оних што су се приклали селу, повадили чакије и с урликом јурнули да на Петровдан убију Србина и Бога у њему!
Бога нису, нити могу, не рађа ова крушка залуду, има коме…