Владика Методије: Западни амбасадори чине све да нас униште и да избришу наш идентитет

Његово Преосвештенство Еписокоп будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светог Кирила Александријеског – Духовске задушнице, у суботу 22. јуна 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Саве у селу Почивала у Бањанима. Владика је освештао споменик и одслужио помен јунаку Благоју Мићковом Крушићу, који је рођен у овом лијепом и бласгословеном бањском селу.

Владици је саслуживало свештенство и монаштво Епархије и Митрополије црногорско-приморске, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао бројни вјерни и гости, представници јавног и политичког живота Црне Горе и Србије.

По одслуженој Литургији, Преосвећени Епископ је освештао споменик и одслужио помен витезу Благоју Мићковом Крушићу. Рођен је 1880. године у Приградини, а његова породица се 1889. године населила у село Дабиновац, срез косанички. Четовао је као четник-добровољац код војводе Воје Танкосића на Косову и у Македонији, стичући искуство које му је користило у ратовима од 1912. до 1918. године. Ратовао је у познатом Гвозденом пуку „Књаз Михаило“, његов ратни пут је био у великом рату од Цера, Дрине, Колубаре, Космаја, Струмице, Велеса, Струге, Валоне и до Крфа.

Ријечју архипастирске бесједе сабранима се обратио Владика Методије:

„Наздравље вам и на спасење света Литургија, и ово дивно литургијско сабрање у овом предивном селу, код ове древне цркве Светог Саве првог српског Архиепископа и просветитеља. Данас су и Задушнице, Свети Оци су говорили да сваки хришћанин треба да се сјећа смрти, да има сјећање на смрт. Ми, помињући наше упокојене, сјећамо се и смрти кроз чија врата су они прошли и молимо се да им Господ све недуге њихове опрости, молећи и милост, благослов и благодат Божју да сиђе и на нас, њихове потомке“.

„Онај ко се није бојао смрти то је онај који има највише љубави. Храброст и неустрашивост долазе од љубави, љубав изгони страх напоље, говорили су Свети Оци и само љубљени ученик Христов није побјегао у оне зле и тамне дане страдања Христовог и остао је до последњег тренутка, до Његове смрти на крсту под крстом са Његовом Мајком и Мироносицама. Само они који имају љубав према Богу и према своме кроз то према своме роду и ближњему, према свом народу и отаџбини, чији патриотизам произилази из те љубави, такви људи су највећи траг оставили у свом народу и они су најнеустрашивији и најхрабрији били витези Христови“, казао је Епископ.

То су били, додао је Владика, Свети мученици у првим вјековима и чудио се људски род како може једно људско биће да претрпи толика страдања, шта је снага која га држи, каква је то воља, сила те им даје снаге да издрже та страшна мучења.

„Ми се сјећамо данас, поред свих упокојених наших и једног дивног и племенитог човјека чији споменик освештасмо поред овог светог храма а који је поникао из ове благословене земље, у овом селу, у Бањанима и као дјечак отишао у Србију, у топлички крај, тамо одрастао а онда показао тако невјероватне врлине храброст и подвиг, љубав према свом народу, отаџбини, краљу, Господу да је био један од најодликованијих, ако не и најодликованији српски ратник и војник свог времена и свих, вјероватно времена“.

„Све ослободилачке ратове прошао, и Балканске, ослобађајући сваки педаљ и сваку кућу српску од завојевача који су ту вјековима харали и газили и тлачили народ српски, а онда у Балканским и у I свјетском рату до ослобађања и пробијања Солунског фронта. Кад је дошао и II свјетски рат и кад је у године дубоке већ зашао и тада се пријавио своме краљу и команданту и дао на располагање да колико год он може да допринесе и тада ослобођењу свог народа од фашизма и окупатора. Нажалост не зна му се данас ни гроба, ни мрамора. Убила га је братска рука од идеолошких комуниста и озне која га је мучила и злостављала, који су пљунули прво на све оно што је народно и традиционално, на своје корјене, на идентитет и дали се у службу непријатељима српским да униште све што је српско“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Страх који се усели у људе, по Владикиним ријечима, је доказ да немамо довољно љубави према Богу и своме ближњему.

„Само љубав ће изгонити страх напоље, моћи ћемо усправно пред свима да стојимо. И данас, када нам ове западне ријеке које односе наше животе и нашу омладину и наше људе, које их на погрешан начин васпитавају и чине све оно што су чиниле те идеологије, која је убила и Благоја, и оставила га без права на гроб и мрамор, па смо му овдје, у његовом селу подигли споменик, а споменик му је подигао један дивни човјек, који је овдје са нама, вајар Драго, из Мацавара родом, а живи у Републици Српској. Многе је споменике направио без паре и динара, тако је направио и овај споменик Благоју, зарађујући оно небеско благо на небесима и сљедујући својим прецима и витезовима духа, какав је био Благоје“, навео је Епископ Методије, додајући да највећи гријех српског народа неће бити ако не држи све посте и ако се редовно Богу не моли, а треба то да радимо, али је највећи гријех неслога и нејединство, завада и сукоб, поготово у овим смутним временима.

„Више нам него хљеба треба да љубимо једни друге и ово што нас је остало да се држимо на окупу, да бранимо, волимо и помажемо једни друге. Није џаба српски симбол крст са великом поруком једине наде и спасења нашег народа, а то је да ће само слога Србина спасити око крста окупљене. Зато је крст ту и зато је слога позив на слогу и јединство. Нека ово сјећање на наше претке за чије се душе помолисмо и помен извршисмо, на Литургији их поменусмо, Тијелом и Крвљу Христовим се причестисмо, једни друге загрлисмо и једни другима све недуге опростисмо, заборавимо на све наше личне уске интересе а само оно што је на ползу и корист цијелог српског народа пригрлимо и прихватимо не бисмо ли, као и ови наши што су преци издржали благодаћу и милошћу Божјом своја времена да, достојно својих предака, износимо на плећима искушења овог времена које нас је снашло“.

„Поздрављам амбасадоре који су дошли братске Русије и братске Србије, и ми смо увијек једно, овдје нема западних амбасадора, нажалост, зато што, иако ми покушавамо да им се додворимо и да клечимо, чине све да нас униште и да избришу наш идентитет, да нас промијене и да не будемо оно што су Срби били, него да постанемо неки други људи који ће изгубити свој лик и облик. Изгубиће своје достојанство, своју вјеру, своју историју, свој језик. Нема их. Овдје су дошла браћа која су увијек заједно, с којима смо на окупу били кад нам је најтеже било и с којима смо се једино спасавали, молећи се Једноме Богу у Тројици. Овдје су и конзули, и народни прваци, ту нам је и Марко Ковачевић, предсједник Општине Никшић“.

„Сви смо се овдје окупили, збили редове и „у памет се, браћо“, у слогу. Слоге се прихватите, једни другима опростите, Бога љубите и сљедујте примјерима, какав је био и каквим нам га је Бог дао, Благоја и осталих витезова из овог краја и народа. Хвала оцу Драгану Крушићу, који се потрудио око свега овога, и око овог сабрања и споменика свом претку, хвала оцу Раденку Копривици, који му је у свему помогао и свима који су, на било који начин, учествовали у овоме“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.

Сабрању су присуствовали: амбасадори Русије и Србије у Црној Гори Владислав Маслеников и Небојша Родић, генерални конзули Србије у Црној Гори и Америци, војни изасланици, предсједник Општине Никшић Марко Ковачевић и други гости. Вијенац на споменик положила је делегација државе Србије са амбасадором Родићем на челу.

Споменик Благоју Мићковом Крушићу урадио је вајар Драго Мирковић, који се овом приликом, обратио окупљенима, а говорили су и: предсједник Општине Никшић Марко Ковачевић, мр Илија Миљанић и проф. др Будимир Алексић.

У пригодном културно-умјетничком програму, који је водила пјесникиња Милица Бакрач, учествовали су: хор Преподобне мајке Англине са диригентом проф. Аном Бојић, појац Александар Саша Зејак, Српско удружење „Карађорђе“ из Херцег Новог, гуслар Горан Перовић Цуца, музички извођач Зоран Џикнић, а прочитана је и пјесма Благоја Рогача, коју је посветио витезу Благију Крушићу.

Уприличена је трпеза љубави на којој је, у име братства Крушића, сабране поздравио протојереј-ставрофор Драган Крушић, парох никшићки, један од најзаслужнијих да успомена на његовог претка Благоја Крушића буде крунисана дивним спомеником поред древног храма Светог Саве првог Архиепископа и просветитеља српског у селу Почивала.