РЕЗОЛУЦИЈА ЈЕ УСВОЈЕНА: И ШТА ЋЕМО САД?

Срео се, за време НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, Рајко Петров Ного са Стеваном Раичковићем, и, после горких шала, на црну зтеху Србима, Раичковић сведочи о свом сину који живи у Њујорку, и чувени је композитор:“Онда озбиљно прича како његов Милош у Њујорку, на Менхетну, са оним мршавим, храбрим и упорним Ремзијем  Кларком, некадашњим америчким министром правде, а онда и са протом у нашој цркви, спрема, аранжира и осмишљава српске демонстрације у Њујорку, исписујући и пароле… Након дуге паузе, додаје да се једва уздржао да Милоша не опомене да буде опрезнији. Када виде да се чудим, Раичковић тишим гласом додаде како ја можда не знам да су Американци
за време Другог рата оснивали масовне логоре за америчке грађане немачког и јапанског порекла. Што сада, каже, не би и за Србе…“

Тако је било, па, ево, двадесет пет година касније, бомбардиоване Србе у УН проглашавају за „геноцидлије“.

Шта да се ради?

ПИСМО ЉИЉАНЕ ЧОЛИЋ

Од своје драге познанице, хероине борбе за српску просвету, проф. др Љиљане Чолић, добих овакву електронску пошту:“Као што је опште познато, 4. маја 1980. године умро је друг Тито, највећи син наших народа, а поготово народности. Као за пакост, ја сам баш тада као дипломирани оријентални филолог, по препоруци једног мог професора, била на провери за посао преводиоца у Савезном министарству унутрашњих послова. Све би то било како се само пожелети може, ако се изузме чињеница да потичем из скроз наскроз некомунистичке породице, а плус тога славимо Ђурђевдан. И тако је мој тата, баш на ударни дан државне жалости, нашао за сходно да оде код комшије месара у близини установе где је радио и код кога је било стална муштерија. Наручио је „најбоље месо за печење, мезе, сармице и супу“, нагласивши да му је сутра крсна слава. Тата се вратио на посао, а нешто касније за њим пристигоше и два лика у балон мантилима. У њиховој пратњи, друг Чолић је одведен на „информативни разговар“.

– Наш председник је умро, а ми смо обавештени да Ви славите, рече млади инспектор.

– Тачно тако, господине, Ви сте млади па можда не знате, ми славимо крсну славу кроз генерације. То није никаква забава и весеље, већ светковина која се може прекинути само ако умре глава породице, а друг Тито није био члан наше фамилије.

– Знам ја то, одговори инспектор, али сам по службеној дужности морао да Вас испитам. Са комшијским касапином прекинута је свака
даља сарадња. Неко се са њим није опростио башлепим речима, али је хвала Богу, тиме читава афера окончана. Једине последице осетила сам ја. Из Министарства унутрашњих послова никада ми се нису јавили. Тако је пропала једна можда сјајна шпијунска каријера.

Била сам принуђена да се запослим на свом матичном факултету и касније постанем редовни професор.

Ето како родитељи могу да начисто упропасте професионалну судбину своје деце.“

Љиљана Чолић је остала верна Богу и Ђурђевдану, а путеви су се, наравно, отворили. Јер је Господ наш Путовођа.

КАКО ДА САЧУВАМО ДЕЦУ

И тако, после резолуције о Сребреници, која се појавила да би била усвојена на Скупштини Уједињених нација, и иза које су, са све НАТО пактом у позадини, стајале Немачка ( Аушвиц ) и Хрватска ( Јасеновац ), остаје питање – како да сачувамо своју децу да не изгубе идентитет ( то јест, самоистоветност ), у доба кад су Срби, по ко зна који пут, прокажени као највећи злочинци. Јер треба остати Србин по великој цени.

Пут је, ма колико то изгледало наивно, једноставан: деци треба пренети српску традицију у оној мери у којој је то могуће. Као што је отац Љиљане Чолић славио Ђурђевдан кад је „гуја гују за реп уједала“, тако и ми можемо, само ако хоћемо, да идемо тим путем. Нашој деци, пре свега, треба рећи да историја Срба није историја светаца, него често људи палих и пропалих; било је и међу нама злочинаца и укољица. Али, Срби као народ никад никог нису желели да истребе, никад никог, законски, нису стављали у логоре, никад нису имали логоре за туђу децу, и увек су се држали начела да треба живети и пустити друге да живе.

Наш идентитет се заснива на празничном схватању света – народ је, по Владимиру Соловјову, заједница покојних, живих и нерођених, и све наше светковине, Детињци, Материце, Оци, Крсна слава, подушја и даће нас на то подсећају. Убијају нас, али опстајемо; убијају нас, али верујемо у Христа Васкрситеља, и стално васкрсавамо. О нама је Љубомир Симовић написао „Баладу о Стојковићима“.

Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,

већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, – прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
– ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
– руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,

време је вечери, скидају нас, – ми живи,
сви нас туку и псују, али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на
– точку,
секу нам главе, руке и ноге – страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
– А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:

нисмо бесмртни, неће дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати
– и умрећемо
од смеха.

Ако тајну свештеног смеха победника над смрћу пренесемо својој деци – победа је наша.
Владимир Димитријевић